bajka

Tvoja ljubav u proslosti zauvek ostaje, a ja jos uvek ceo svoj svet vidim u ocima boje neba. Negde, daleko gde ne dopiru ni vetrovi oluje, cuvam jednu tajnu. Ta tajna si ti.

Miris kise prosipa zrna prasine. Da ne vidim.
Zivotni put prostire tepih od snova. Da se ne vracam.
A ja, i dalje snivam isti san...

Volela bih da si tu...
Da me gledas kao pre, da se smesis kao nekada, da me zagrlis najjace sto mozes, da me vodis duz obala mora, da osetim mir i cujem valove koji nas ne doticu.

Ceznjo moja.... Da je srce od celika puklo bi pored ovog osecaja bespomocnosti.
Okovi koji nas dele otvorili bi se.

Ali nije... Moje srce je dusa duboka, dublja od najdubljeg mora, najduze reke, najveceg jezera.
Tamnija od noci i oblaka dima.
Sjajnija od plamena vatre koja je nekada gorela.
Tuznija od kapi suze svakog leda koji se istopi....
I ne prestaje....

Ostacu te zeljna celoga zivota....

Da je proslost recita, ispricala bi pricu o nama.... I sve bi razumeli.
Svu bol osetili.
Da je tuga nocna tisina, mesec bi postao pun i san ne bi dosao.
Vise nikada.

Vecno ce tvoj glas tinjati u meni. Sat je stao tog davnog dana. Sve je ostalo isto, samo vreme tece u tebi...

Kasno je za nas.
Uzalud su svi moji sni.
Ostaces njen, ostaces tudji, ostaces...

Dok ti slusam glas, osecam da si tu. Kao da gledas kroz mene dok izgovaras sve ono sto si dugo pokusavao da sakrijes.
Reci se stapaju sa zvukom kise koja prekriva staklo prozora, ne moram da te slusam, jer znam...
Oduvek sam znala to, ali... dozvolila sam sebi da dane ispunim tobom, tvojim smehom, nasom pricom, tvojom paznjom...
Nije to izgubljeno vreme, ne. Posle svega, grcevito sam dohvatila tracak onoga sto mi se pruzilo, u zelji, u potrebi...
I bilo je lepo.
Ti i ja.
Rekla sam ti jednom, samo zelim da uzivam u tim trenucima.

Ipak, cesto su mracne sile bile na putu, izmedju nas. Vracala sam ih i prizivala u isto vreme. Nisam uspela da ih pobedim... jer ja sam takva...
luda, cudna i nemoguca, hladna i kad sam zaljubljena...
Ne umem da zadrzim nesto, ne umem da sacuvam.
Mozda zato i nemam nista.
Uzimala sam sve sto mi se nudilo, sto iz hira, sto iz zabave... ali sve to je sadrzalo deo mene, deo moje iskrenosti i lazi i onoga neobicnog sto zivi u meni.

Sada, nemam potrebu da te vratim, da te cujem, da te osetim.
A zelela bi...
da si tu, kraj mene...
da te posmatram dok nisi svestan moga sveta, kada me ne znas...
Sama senka sam, necega, nekoga... i da zelim, ne mogu da se menjam.
Ja znam ziveti samo u iluziji.
Nisu me naucili drugacije...
I znam savrseno da upropastim dan, tebi, meni...
I umem odlicno da sanjam, nas.
Na poseban nacin slikam put kojim koracamo.
I... osetim sve, svaki zar, svaki led koji ostricom gasi sve. Imam ga previse.

Ponovo sam izronila iz jednog sna, pronasla sam svetlost na drugom kraju.
Cekam...
I dalje se igram, tobom, sobom, zivotom, nama.
Zver u meni.
Lazan smeh, po koja lepa rec, a sve je tako daleko.
A volela sam te, mnogo...
Sada, posle svega, ja ti nudim Oskara. Tvoja savrsena uloga to zasluzuje.

Da nije sudbina reka kroz koju plovimo pomislila bi da stoji dok sve prolazi pokraj nje. Velika kolona umornih ljudi, nestrpljivih pogleda, grubih pokreta, nemoci uzdaha... i ona sama je tu.

Stari spomenici, imena, uspomene i knjige proslosti ostaju iza nje, nije se iz zelje okrenula.
Prasina koja se uzdize sa tla, zamagljene kuce, zubor reke i samo jedno obicno nebo.
Ono isto gde god da si, ono koga vide svi, vole svi.
To je zivot, jednom sve, dodirnut trag, sacuvan na platnu bez slikara i cetke, kada se sama boja sarenila razlije, jednom... a onda sve stane dok je u mislima jedan lik, u usima prvi taktovi i nesto vise od toga.

Zvuci bez veze, nekako sada je prazno sve. Glasovi...

Volela je to sto mostovi spajaju ljude. Samo, sada se pita zasto ona nije umela napraviti jedan, do njega, bez kraja, bez cilja, krivih ulica, losih secanja, bez povratka. I ova priprema za put naizgled deluje prozivljena vec sto puta, mada nikad nije bila jaca od samog ulaska u voz. Ranije je isla pesice.

Sivi beton, razglas i dug zvizduk. Tezak hod, stepenica il‘ dve i manji stub kraj poderanog sedista, izlizanog od putnika, izmazanog od nemara, prljavog od dodira.
Ne ceka je niko, moze danima da prolazi kraj znakova, ispod tunela bez skripe kocnica. Karta nema rok trajanja, besplatna voznja i pecat kao preostali trag na papiru.
Ipak, jednom svemu dodje kraj.
Kada spustis stopalo i sidjes dole...
Kada osetis svez vazduh izmesan sa mirisom pokvarenog voza.
Kada ugledas rasirene ruke koje docekuju, sa osmehom...
Znaj, neko te ceka.

Taj neko nije on.
Pronadji nove staze.
Idemo dalje.
Nekad si mi bio sve, sada nisi vise nista.

Dugo je to nosila u sebi.

Predugo si tu... Predugo da bi nestao, tek tako. Predugo da bi te pustila. Premalo da bi prestala...
Da trazim puteve.
Da prisvajam sudbine.
Da slikam tragove.
Ne mogu...

Stvorila sam svet sarenih leptira.
Spustila sam oblake veselih pogleda.
Prevarila gromove, uklonila pustinje.
Krala sam secanje.
Sklanjala prevare... da ih ne vidim, da ih ne cujem, da zaboravim.

Crtala sam mapu, mesala sam boje, iz tog sveta lazi preslikala samo dvoje. I svaki dan sam belezila snove, kupovala stvari koje mi ne stoje. Kada ucinim sve da kroz ista vrata zakoracimo oboje, a ti pokusas da se povuces i ostanes, zapitam se
- Kuda ces?

Zar mislis da sam sve vreme cinila razne gluposti, bezala od mnogih propasti, od cudaka, raznih ludaka da bi sada zazmurila na jedno oko, maglu bacila pod noge, cistila prasinu, prodavala slike, bacala poklone i sve svoje?

Neces!

I onda pomislis da mozes bez mene... Kada mislis da si uspeo i kazes kako si dobro, znas da si stavio samo jednu masku od mnogih, koju smo platili na isti nacin, na istom mestu.
Ne mozes.
I pusti me price da kontrolises sve. Jedan poziv i gotovo je. Bices u istoj onoj mrezi, okovan lancima, zatrpan papirima izmedju zidova. Previse pogleda... Rec ili dve. I mirno je. Isti smo. Nekad ti, nekad ja...
Lista zakona.
lako me dobijes, pustim te...
Pustas me.
Ti si jedini koji znas kako da me nasmejes.
Ti si uvek tu da me umiris kad mi ne ide.
Ti si osoba kraj koje zaboravljam na poraze.

A onda kada te imam sasvim dovoljno, pobrkam sve.
Precrtam polja, obrisem slova.
Okrenem list, citam novu knjigu. Prekinem niti sto spajaju te, sa mnom, sa nama...
Iz inata.
I sama ne znam zasto. Postanem ohola. Likom podsecam na zlobnu Kruelu.
Odmeravam te. Komentarisem te. Namerno te provociram.
Uhvatim te u zamku i smesim se tako. Posmatram te dok se neumorno boris. Ne umem da stanem.
Ne mogu da cutim.

Ali, ti umes sa mnom. Znas kako. I veoma lako, srusis sve. Poznajes mi mane, uvuces se pod kozu, ne pustas me dalje. Okrenes sve za dan ili manje. Ne das mi da odem, kazes da me volis. Lazes, bice bolje. Sutra nepostoji.
- Mislis da me poznajes?
- Znam, to ti priznajem.
- Nikuda ovo ne vodi.
- Danas ti nije po volji.
- Hoces da se vidimo?
- Sad u pola pet?
- Sta ima veze?
- Znas, kasno je...

Cudni smo mi igraci. Ne postujemo pravila igre. Povlacimo pogresne poteze. A figura je sve manje. Strah me novih stvari. Strah je i tebe, gubis se. Ne mozemo zajedno, a volimo se.

Listajuci stranice svojih osecanja, pokusavajuci da oseti makar zrno necega davno prozivljeno, nije naisla ni na sta posebno. Ne, bilo je divnih trenutaka, radosti i osmeha, tuge... Ali, ona ne oseca vise nista. Poput slike bez sjaja, blede i stare, nemo lice, bez glasa, bez icega sto bi je pokrenulo.

Nejasna lica proslosti i stranice praznog papira. I uvek isto. Vec joj umorno da se seca stvari koji su realno vise nebitni. Izgubljeni tragovi oko nje su. Bezuspesni pokusaji da sastavi delice necega sto je postojalo nisu uspeli.
Da... Sve se topi. List papira i plamen na njemu, vazduh koji ponestaje, koraci koji su sve slabiji i daleki, oblak koji rasutu kisu prosipa i sunce koje sve stapa, oni...
Davno je upoznala nekog ko joj se cinio nestvarnim, mozda su oduvek to bile dve licnosti za nju, kada ga vidi i kada ga nema. Da li je moguce da i ona u sebi nosi dva stava, dva lika ili vise, da ima dva puta ili je put ustvari samo jedan. Ko joj to odredjuje ako ne ona? I ako vec sama bira zasto se to desilo. Svakako da to nije zelela, ali shvatila je da taj put nije bio samo njen... Njime su isli oni. Jedan par u nizu zivota, dva tela koje ruka spaja, veseli pogledi i tek poneka rec medju njima...

Ton poruke na telefonu i tekst da dolazi, maglovito joj prosao kroz glavu. I dalje, osluskujuci muziku koja se kroz cvrste zidove provlaci kao da trazi nesto izgubljeno, njeno i taj davni tekst, tako poznate stihove, nevoljno je ustala trazeci nesto da se ogrne i posla ka terasi. Svez vazduh je mamio njen duboki uzdah. Kasno u noc, dok posmatra mirni kraj u kome stanuje pogled joj zadrzava tek po koji sjaj koji dopire iz tudjih domova. Volela bi da je sve moglo biti drugacije. On, sada je sa njom... A tako prokleto joj nedostaje, po ko zna koji put pozeli da ga cuje, makar glas, da ga vidi, oseti zagrljaj, ali ne... Zna, njegovo mesto je kraj druge. Oci, zacakljene... Kako da se ne seti, pita se... Danas, bila bi im godisnjica. Da li je on uopste vise pamti...

Toga dana kada se doselila u njegov grad trazeci priliku za dobar posao, nadala se i njemu. Zelela je potajno da obnove ono sto su imali kao mladi. Stare rane su zacelile, bila je spremna ponovo. Znala je da bi i on zeleo isto. Tako je i bilo. Ipak, sve je odnelo u nepovrat jedno rano jutro. Njegov ispijeni pogled na vratima i hladnoca... Bio je jasan. Rekao joj je tako brzo, trajalo je kratko. Klimnula je glavom sto je znacilo da razume sve, kao da je sve to ocekivano, kao da joj govori stranac.

U trenutku zadivila je njegova lakoca izgovaranja teskih reci koji su joj parali celo telo. Rekla je da ga shvata, zagrlio je. Okret i njen pogled... Gledala ga je dok se spustao niz stepenice poput starog osusenog lista koji vazduhom leti sa njenog dlana. Zatvorila je vrata, i stana, i srca. Zeli ona da ima nekog, da je pozove, da kaze da misli na nju.

Zeli... I sve ovo mozda i ne bi ovako bolelo da ga nije srela, sinoc... Bio je sa njom, setali su sa malim detetom koje je veselo skakutalo pokraj njih. Nije je video. Stajala je sa strane i okrenula lice ka zidu dok su prolazili.
Htela je da ga isprati pogledom, ali zvuk njenog imena je omeo u tome. Njen drug, sirokim osmehom mahajucu ispred nje, je stao. Delovala je lose, upitao je da li je dobro. Blagi, lazni osmeh potvrdio je odgovor.

Odavno je naucila da prikrije osecanja. Mozda je zato delovala tako ledeno za druge...

Zvuk zvona se oglasio, cekala ga je. Ostar vetar nekolicinu papira rasuo je po podu. Nervoznim osmehom, trazeci malo vremena, pozurila je ka terasi. Jos jednom je jasno videla njegov lik i mnostvo kuca i zgrada.

Slusajuci njihov osmeh, osecajuci tragove u daljini, ruka na njenom ramenu nezno se spustila. Dva pogleda i jedan preko potreban zagrljaj. I dok je spustala zavesu sa pogledom u noc, necujno je prosaputala nesto.

Nije zivot ono sto nemamo, ni secanje ono sto je tudje, ni nada ono sto nam nedostaje. Dovoljan je jedan lazni sjaj u oku, jedan trag u srcu, jedan san u mislima gde god da smo. Na putu, pogresnom ili pravom uvek nas prati neka neispunjena sreca, a vrlo cesto je tako malo potrebno da je stegnemo i zadrzimo, jer jedan pogresan korak moze da unisti sve ono sto si godinama gradio.

Na plavicastom svodu samo ostrom oku nisu mogli promaci kraci sunca. Zastitni sloj zute boje skidao je prasinu tame, ostatka prosle noci. Reka koja se slivala niz ogromno kamenje stvarala je drugaciji zvuk nego ranije. Bio je magican. Veliko zeleno polje krasila su stabla drveca. Lagani povetarac klimao je tanke grancice. Cvrkut ptica i sum zivotinja su davali posebnu notu ovom prolecnom jutru. Proslava za Sjajnu Zvezdu pocinje za koji sat.
Tonovi kompozicije igrajuci svoj poseban ples stvarali su nevidljivi put. Prenoseci ovu prijatnu melodiju u dolinu planine, poziv na zabavu je stigao na neocekivano mesto.
Zaneseni i u zurbi, nisu primetili da su presli na ne dozvoljenu granicu. Kroz otvoren prozor stare kuce muzika se sirila po sobi. San malog decaka je bio cvrst ali nije mogao ostati imun na ovako cudesno ispletenu mrezu koja ga mamila. Osmeh na licu i sanjive oci...
Decak se budio. Nije stigao ni da razmisli, cudni plast se stvorio i pokrenuo njegov prvi korak ka svetu bajke.
Magican zvuk vodio ga na zelenu povrsinu, na brdo gde se cuda desavaju. Prolazeci kraj ogromnog drveta ugledao je ceo dvorac raznobojnoh cvetova. Jedan se izdvojio, podigao pupoljak i uplaseno povikao:
-Ko te pozvao? Ovo mesto nije za tebe! Rasirene oci decaka u strahu koji se skamenio ne mestu.
-Ja, ne znam... Dosao sam na proslavu, imam poziv. Tu su moji prijatelji.
Cvet ga pazljivo posmatrao, razmisljao, uzeo tanku knjigu i listao. Dugo je gledao, vracajuci se na pocetak teksta, a zatim brzim pokretima lista odlazio na kraj... U jednom trenutku rasirio je svoje latice, poprimio neverovatnu sarenu boju i izustio:
-Danas je taj dan. Princ je stigao. Ovo ce obradovati ceo Vrt. Nasa Zvezda ce konacno naci svoj dom.
-Ja? Ja nisam Princ. Ja sam decak. Samo obican decak koji zeli promeniti svet, koji voli da se igra u svom kutku, koji zeli pronaci prijatelje. Zelim...
Veseo Cvet se smesi.
-Znamo, mladi Prince. Ali da bi sve to ispunio potreban ti stakleni sjaj. Njega ces naci u Zvezdi na kraju planine. Pogledaj.

Sila koja ga pokrenula podigla mu lice. Daleko, iznad njega, prejako svetlo je pomeralo sve ispred Plave Zvezde praveci uzan put.
-Idi tim putem ali pazi... Nisu svi srecni zbog tvog dolaska. Ljubomorni su sto ce ostati bez svog dragulja, ali zapamti sta ce ti reci. Shvati to kao savet jer moc nije dovoljna, ni zapis nije vecan. Ako budes mudar, ostvarices snove. Princ je potrcao prerano i nije cuo reci:
-Ako budes sebican i ako budes pravio velike greske, ostaces bez njega.

Ushicenje i zelja nestrpljivo ga pratila. Iako je priroda oko njega bila poput raja, on to nije primecivao. Hitrim koracima gazeci cilim zelenila stigao je do cilja. Na brezuljku, koga su zapljuskivale kapljice reke, stajala je staklena, nebesko Plava Zvezda zadovoljno sireci krake. Uzimajuci je u ruku Princev uzdah je postao u trenutku dubok.

-Ti si samo moj!

Skakutajuci nazad naisao je na prvu prepreku. Zec se sakrio u grm. Vetar je postao jaci, rukama je mlatio nervozno i ljuto. Decak se uplasio. Sakupivsi snagu sa Plavom Zvezdom u ruci upitao ga glasno:
-Sta te toliko naljutilo Staro Stablo? Ko ti dozvolio da se tako ponasas? Hoces da mi pokvaris dan! Cvet mi rekao sve, ti si ljubomoran! Stablo se trglo besno pogledavsi Decaka.
-Orao ti nije prijatelj. Pogledaj kako sam ja snazan, mogao bih u sekundi da ga prebacim na drugi deo sveta!
Decak se naljutio. U afektu ga udario i drvo je podivljalo. Granje ga stipalo, grebalo i stiskalo. Ali decak je pakosno povikao.
-Ti vise neces biti Stablo, postaces... Bodljikavi zbun koga niko ne voli.
Zvezda je obaslala citav kraj, posle par trenutaka Stablo je nestalo. Na njegovom mestu lezao je Tuzan Zbun.
Veseli decak nije pokusao da obuzda svoju ljutnju i saslusa Stablo, nego je iskoristio carobnu moc. Nije znao da je Stablo onako ratoborno branio njega, od opasnog Orla koji je vrebao sa zeljom da ukrade Sjajnu Zvezdu.

Decak je nastavio svoj put razmisljajuci na koji nacin da provede ostatak dana. Zamisljeno je seo na klupu gledajuci u Zvezdu. Odjednom, sinula mu ideja.

Zelim da letim, da vidim oblake oko sebe, da se takmicim sa pticama u letu. Zelim da imam krila. Sjaj Zvezde obasjao je Decaka, krug oko njega je bivao sve jaci a onda je nestao. Decak je poleteo. Mahajuci krilima leteo je u pravcu Neba. Brzim pokretima zasao je medju oblake a tamo... Dva oblaka, Crni i Beli sevali su burno. Zestoka svadja izazivala je munje. Kada to ugleda Decak odlucno stane izmedju njih.
-Zasto se svadjate? Pokvarili ste ovaj divan dan!
-Beli oblak je kriv! Zeli da suncan dan pretvori u kisu.
Ali, Beli oblak treba da bude dobar, razmisljao je Decak. On mi prijatelj, zbog njega je vreme ovako lepo. On me prevario.
-Ti ces otici daleko od nas, ne zelim vise da te vidim, rece mu Decak.
Beli oblak nije stigao reci svoju stranu price, samo je nestao...
Spustajuci se na tlo, Decak je pozeleo veceru iz snova, sa puno slatkisa i raznog voca. Na sarenom cilimu stajale su cinije. Prizor je odusevio Decaka. Uzimajuci zalogaj voca, iza njega zacu se koraci koji su bivali sve jaci i jaci. Decak se okrenuo i spazio Vevericu. Tuzna zivotinja, sva mokra od kise nije mogla skloniti pogled sa bogate trpeze.
-Da li mogu dobiti malo?
Nervozan decak odmahnuo je glavom. Uzimajuci Plavu Zvezdu u ruku primecuje da je njen sjaj sve manji, protrlja ga pazljivo ali sjaj se ne vraca.
-Ako ocistis moju Zvezdu, dacu ti malo. Sretna Veverica odma pocinje svoj posao ali Zvezdi nije bilo spasa. Ostala je bleda, na ivicama su mogli da se primete tragovi pukotina a nekadasnji dragulj poput stakla ravan postao je grbav, hrapav i izuljan. Kada je to video i Decak, povisio je glas i optuzio Vevericu da mu unistila izgled.
-Ti si kriva! Pokvarila si ga! Nisi ga cuvala! Neces dobiti nista od vecere!
-Zelela sam pomoci, nisam nista lose uradila. Veruj mi.
U tom trenutku Zvezda je prestala da svetli. Bila je poput blede igracke ciji se delovi lome i padaju na tlo. Napukla na dva dela rasula se u komade a Decak je nemo gledao u nju. Pokusavao je da sastavi Plavu Zvezdu, govorio je zelje iznova i iznova ali kamencici su stajali na vlaznoj travi pokisnoj od kise i nisu se sastavili, nikada.

Melodija iz magicne sume je nestala.
Sve je delovalo uvelo i tuzno.
Ni ptice nisu vise letele.
Cvetovi nisu igrali.
A vetar je postajao sve snazniji i snazniji.

Brzim koracima Decak je isao prema svojoj kuci. Tuzan zbog Zvezde sakrio se u svoju sobu. Razmisljajuci o svemu sto mu se dogodilo nije zacuo kucanje na prozoru. Uporan poziv napokon mu skrenuo paznju. Bio je to Cvet, isti onaj sto mu pokazao put do Plave Zvezde. Isti onaj sto se razlio u milion boja. Sada bio je siv i malen. Otvarajuci krila prozora, video je kisu. Mali Cvet ga posmatrao i tiho rekao:
-Izgubio si kamen moci. Vise se necemo videti. Putujemo u daleki Svemir. Tamo cemo stvarati novi Svet.
Ipak, Decak nije mogao pustiti Cvet da ode a da ga ne pita...
-Zasto? Sta sam uradio?
-Eh, Prince. Razlozi su brojni ali ja cu ti reci.

Kada si uzeo Zvezdu nazvao si je samo svojom, to se zove sebicnost.
Kada te Staro Stablo branilo od neprijatelja, ti si ga pretvorio u Bodljikavi Zbun. Nisi umeo da saslusas.
Kada si uklonio Beli oblak koji ti doneo svetlost dana, poverovao si u prvu pricu koju si cuo, bila je pogresna. To se zove izdaja. Uz prijatelja se ostaje i kada mu je tesko. Trebao si ga podrzati, saslusati.
Kada si gladnoj Veverici trazio da ocisti kamen, optuzio si je da ga ona unistila. To nije bilo tacno. Nisi ni pomislio da je to tvoja krivica. Nisi joj verovao. Vevericu nisi prihvatio kao prijatelja. Da bi joj pomogao trazio si uslugu za to.
Zato si izgubio kamen.

-Ali ja sam zeleo samo da se igram, da donosim vazne odluke, da pronadjem prave prijatelje. Iskreno ti kazem.
-U igri ne smes biti sebican. Kada donosis odluke ne bi trebao da zuris, jer stvari mozda nisu onakve kakve se tebi cine na prvi pogled. Kada trazis prijatelje losa procena moze skupo da te kosta. I kada ih pronadjes, izdaja moze sve razbiti sto si stekao. Ne smes biti sebican i misliti samo na sebe. Prijatelju bi trebao pomoci u teskim situacijama i biti uz njega kada mu tesko. Moras nauciti da ga saslusas. Verovati mu. Prihvatiti ga onakvim kakav jeste.
Razmisli o tome.

Mrak je pokrio ovaj neobican kraj. Decak je zeleo da promeni svet, ali nije znao da prvo treba poceti od sebe. Ovog puta to ce uciniti, samo...

Plava Zvezda nikada nece zasijati i obasjati mu put. Ona je ostala rasuta po zemlji... Njen stakleni trag vise se ne oslikava u reci, a tamne tragove oduvao je vetar, daleko, u neki novi Svet. Oblaci su nestali, vesela priroda je zaspala.
A Decak je ostao sam.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Avgust 2014					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30	31

• Sanjam da si opet tu
• Kad istekne vreme i krenem lagano
• Jos uvek cuju se koraci
• Mi sagradili smo most
• Ne bacaj lutku kroz prozor!
• On vise nikad nece doc'
• Zovi je imenom mojim
• Kopiranje
• Ostacu te zeljna
• Zver u meni...

• Generalna [28]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom