bajka

Pogresan korak

maw | 28 Avgust, 2014 15:55

Listajuci stranice svojih osecanja, pokusavajuci da oseti makar zrno necega davno prozivljeno, nije naisla ni na sta posebno. Ne, bilo je divnih trenutaka, radosti i osmeha, tuge... Ali, ona ne oseca vise nista. Poput slike bez sjaja, blede i stare, nemo lice, bez glasa, bez icega sto bi je pokrenulo.

Nejasna lica proslosti i stranice praznog papira. I uvek isto. Vec joj umorno da se seca stvari koji su realno vise nebitni. Izgubljeni tragovi oko nje su. Bezuspesni pokusaji da sastavi delice necega sto je postojalo nisu uspeli.
Da... Sve se topi. List papira i plamen na njemu, vazduh koji ponestaje, koraci koji su sve slabiji i daleki, oblak koji rasutu kisu prosipa i sunce koje sve stapa, oni...
Davno je upoznala nekog ko joj se cinio nestvarnim, mozda su oduvek to bile dve licnosti za nju, kada ga vidi i kada ga nema. Da li je moguce da i ona u sebi nosi dva stava, dva lika ili vise, da ima dva puta ili je put ustvari samo jedan. Ko joj to odredjuje ako ne ona? I ako vec sama bira zasto se to desilo. Svakako da to nije zelela, ali shvatila je da taj put nije bio samo njen... Njime su isli oni. Jedan par u nizu zivota, dva tela koje ruka spaja, veseli pogledi i tek poneka rec medju njima...

Ton poruke na telefonu i tekst da dolazi, maglovito joj prosao kroz glavu. I dalje, osluskujuci muziku koja se kroz cvrste zidove provlaci kao da trazi nesto izgubljeno, njeno i taj davni tekst, tako poznate stihove, nevoljno je ustala trazeci nesto da se ogrne i posla ka terasi. Svez vazduh je mamio njen duboki uzdah. Kasno u noc, dok posmatra mirni kraj u kome stanuje pogled joj zadrzava tek po koji sjaj koji dopire iz tudjih domova. Volela bi da je sve moglo biti drugacije. On, sada je sa njom... A tako prokleto joj nedostaje, po ko zna koji put pozeli da ga cuje, makar glas, da ga vidi, oseti zagrljaj, ali ne... Zna, njegovo mesto je kraj druge. Oci, zacakljene... Kako da se ne seti, pita se... Danas, bila bi im godisnjica. Da li je on uopste vise pamti...

Toga dana kada se doselila u njegov grad trazeci priliku za dobar posao, nadala se i njemu. Zelela je potajno da obnove ono sto su imali kao mladi. Stare rane su zacelile, bila je spremna ponovo. Znala je da bi i on zeleo isto. Tako je i bilo. Ipak, sve je odnelo u nepovrat jedno rano jutro. Njegov ispijeni pogled na vratima i hladnoca... Bio je jasan. Rekao joj je tako brzo, trajalo je kratko. Klimnula je glavom sto je znacilo da razume sve, kao da je sve to ocekivano, kao da joj govori stranac.

U trenutku zadivila je njegova lakoca izgovaranja teskih reci koji su joj parali celo telo. Rekla je da ga shvata, zagrlio je. Okret i njen pogled... Gledala ga je dok se spustao niz stepenice poput starog osusenog lista koji vazduhom leti sa njenog dlana. Zatvorila je vrata, i stana, i srca. Zeli ona da ima nekog, da je pozove, da kaze da misli na nju.

Zeli... I sve ovo mozda i ne bi ovako bolelo da ga nije srela, sinoc... Bio je sa njom, setali su sa malim detetom koje je veselo skakutalo pokraj njih. Nije je video. Stajala je sa strane i okrenula lice ka zidu dok su prolazili.
Htela je da ga isprati pogledom, ali zvuk njenog imena je omeo u tome. Njen drug, sirokim osmehom mahajucu ispred nje, je stao. Delovala je lose, upitao je da li je dobro. Blagi, lazni osmeh potvrdio je odgovor.

Odavno je naucila da prikrije osecanja. Mozda je zato delovala tako ledeno za druge...

Zvuk zvona se oglasio, cekala ga je. Ostar vetar nekolicinu papira rasuo je po podu. Nervoznim osmehom, trazeci malo vremena, pozurila je ka terasi. Jos jednom je jasno videla njegov lik i mnostvo kuca i zgrada.

Slusajuci njihov osmeh, osecajuci tragove u daljini, ruka na njenom ramenu nezno se spustila. Dva pogleda i jedan preko potreban zagrljaj. I dok je spustala zavesu sa pogledom u noc, necujno je prosaputala nesto.

Nije zivot ono sto nemamo, ni secanje ono sto je tudje, ni nada ono sto nam nedostaje. Dovoljan je jedan lazni sjaj u oku, jedan trag u srcu, jedan san u mislima gde god da smo. Na putu, pogresnom ili pravom uvek nas prati neka neispunjena sreca, a vrlo cesto je tako malo potrebno da je stegnemo i zadrzimo, jer jedan pogresan korak moze da unisti sve ono sto si godinama gradio.