bajka

On vise nikad nece doc'

maw | 02 Januar, 2014 17:41

Zamisljen pogled odlutao je negde izmedju okvira njene sobe. Zimski prizor, suvo granje i put bez kraja... Video se tek po koji prolaznik koji je zurnim koracima brzo nestajao ka svom cilju. Dan se cinio tmurnim, bio je prazan, siv. Iz jedva vidljivih krovova kuca nazirali su se novogodisnji ukrasi, i te jelke. Imale su velike sijalice, tek u kasnu noc su se jasno videle. Znala je to, prolazila je tuda kada se vracala iz grada...

Sada nisu sjajile... Vetar ih ostrim pokretima samo ponekad zaljuljao. Njenu sobu ispunjenu cudnom tisinom samo je vatra krasila zvukom... gorela je, pucketala... ali njeno srce nije osecalo tu toplotu.

Ona je bila sama.

A samo pre dva dana bio je tu ON. Cinilo se da ce vecno trajati taj osecaj ispunjenosti, sigurnosti. Volela je da ga gleda... Bio je simpatican, sarmantan, ne lep... fizicki. Nije se uklapao ni u onu sliku sirokih ramena i misicavog tela o kojima je kao klinka mastala... Ipak, njoj je on bio poseban. Mladalacke crte lica od kada ga prvi put srela je zamenila po koja bora, miran pogled sada je delovao na sekunde ostar, a oci umorne, zabrinute... Eh, te oci... Jos uvek su pravile onu kosu crtu cakleci se, jos uvek... Toliko se promenio, razmisljala je. Jedina osoba koja je podrzavala u svim ludostima, koja se smejala njenim biserima, koja je umela snazno da je zagrli i zavrti. Cinilo joj se da sve zvezde vidi, smejali su se, okretalo se sve, drvece, kuce, ljudi...

Svaki susret je bio zeljno iscekivan. Umeli su oni i da se posvadjaju, retko ali kraj bi ipak bio pun smeha. Sve stvari, vazne i nebitne, ostajale su iza trenutka spajanja dva pogleda. Voleo je on nju... I njenu kracu cupavu plavu kosu i njeno eksperimentisanje sa bojama celog spektra i stare trenerke bez sjaja i jutra bez sminke. Ali, proslost je to... Buducnost... Mogla je stati u jednu dugu pricu... I trebala je, ali nije...

Zima ce biti jos dugo, sneg koji prekriva put imace jos prilike za to... Ove godine nece moci da ga zatrpa grudvama, vise nece kao deca praviti otiske u snegu, nece se ljutiti kada joj pokvasi lice, ne... Jer, javili su joj, pre sat, dva... valjda... Ne seca se... Prazan pogled i telefonska slusalica koja i dalje nije na mestu. Ne zeli da je vrati, da je dodirne... Tisina i zvuk vatre... Nije vise vazno ni sto je sto prepun kolaca i cokoladnih kolutica koje je sama pravila, prvi put... Obecala mu je.

Da, znala je da on ne kasni nikad, ali nadala se uprkos nemiru koji je gusio, uprkos tome sto mu telefon bio nedostupan, uprkos svom losem snu, sinoc. Sanjala je da se otrgnuo iz zagrljaja, pustio joj ruku, vuklo ga je, propadao je duboko, dublje. Vikala je. Dozivala ga. Ruke mu pruzala, izbezumljeno se okretala, molila za pomoc. Tunel mraka je bio jaci, promukao glas je utihnuo, cuo se samo sapat...

Probudila se mirna ali se osecala cudno. Imala je ovaj put i nesto vazno da mu kaze, bila je nestrpljiva... ali sudbina.

Svetiljke na putu su se upalile. Ustala je, povukla zavese, prekrila prozor i pogledala prema vratima. Snovi umeju biti tako lepi. U trenu kada se vrata otvaraju. Kada ga vidi... Nosi jelku i kese. Sa kaputa skida pahulje snega. Mokre cipele ostavljaju trag na skupocenom belom tepihu. Primecivajuci to nervozno ugrize usnu. Ona trci prema njemu, smeju se. Magla... Masta je to, rece sebi. To je samo zelja.

I zna, ona sada zna, ovog puta ima uspomenu na njega.

Zna da mora dalje, zna da mora da nastavi zivot.

Zna da nema vremena da razmislja da li je tesko, jer to se mora zarad novog osmeha, zarad novih ostvarenja...

Zna ona sve to, ali on...

On vise nikad nece doc‘.

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs