bajka

Jos uvek cuju se koraci

maw | 01 Januar, 2014 16:09

Prolazim hodnicima tame. Svetlost se negde izgubila. Ocajno pokusavam da je pronadjem, ali zalazim u sve dublji mrak.

Kolona ljudi ulazi u tunel. Idem za njima. Svi se krecu mehanicki, poput talasa. Izgledaju kao biljke. Pocepana odeca koja visi na njima otkriva krvave ruke. Zelim da ih pitam kuda idu, ali se ne usudjujem.

Bez reci nastavljam dalje. Vrtimo se u krug. Ovde sam vec bio. Gde je izlaz?

U ogledalu je lik nepoznatog mladica. Oci su mu oronule i crvene. Suva koza deluje hrapavo. Upaljeni rubovi na krajevima usana stapaju se u bledu crtu. Neuredna kosa pada na ramena. On uporno pokusava da je sastavi u rep, ali ne uspeva u tome. Trese se. Glavobolja postaje sve jaca i jaca. I dok otkucaj srca ubrzava ritam, mladic uznemireno vice. Nerazumljive reci odjekuju. Bezvoljno lice ocajnika umorno leze na pod prljavog od blata. I niko ne obraca paznju na to.

U tunelu se i dalje svi krecu... Poput zombija, odlucnim koracima putuju u letu. Da li je ovo samo ruzan san, kosmar koji nestaje sa zorom?

Ulazim u prostoriju punu raznih likova. Sto u sredini je prekriven prahom. Uzimam cigaretu i povlacim dim. Muzika tresti. Crne senke mesaju se po zidu. Osecam snagu u sebi. Posezem za casom pica. Silovito udaram pesnicom o zid. Rusim stolicu. Svi skacu. Masemo glavom, oponasamo opasne tipove koje poznajemo. Kod njih imamo besplatnu kartu.

Oni su carevi - zvuk u tisini. Ne, oni su kraljevi - cuje se u daljini.

Osecaj je mocan dok uzimam iglu, ide u krug. Trazim venu. Nabubrene su. Gnojne upale nikako da se smire. Znojim se. Prilazi mi devojka, smeje se glasno. Hvatam je za ruku i stiskam svom snagom. Ona se spusta nize, povlaci mi poderanu nogavicu na gore, pronalazi venu i ubrzo zavrsava posao. Odlazimo u sobu, nismo sami. Tu su i drugi parovi oko nas. Skidamo odecu, ljubimo se, trazimo jedno drugo dodirom. Osecam vreo dah na mom vratu, neko nam se pridruzuje u ovoj igri.

Budim se ujutru. Pod je pun ljudi. Odjednom, hvata me panika. Dok posmatram poznato lice neobjasnjivi strah prolazi kroz mene. Plava kosa rasuta na jastuku... Skupljam hrabrost da je dodirnem, ali moja ruka prolazi kroz oronulo telo devojke. Njena glava pada na moje grudi. Grlim je. Kao da spava. Sanja nas. Neko bolje sutra. Suza nema...

Izlazim na ulicu, svi me cudno gledaju. Stavljam naocare da sakrijem podocnjake. Desava se ovo cesto. Prilazi mi neko. Bes starog prijatelja sikce iz pogleda. Pretnje ostaju urezane u mislima. Potreban mi novac, mnogo novca. Upadam u kucu, majka me ceka.

Ne mogu da je gledam! Necu da je slusam! Svaki put ista prica. Bacam je prema vratima, ona pada i place. Preturam po ladicama, dzepovima i kutijama sa police.
-Odlazi, ti za mene ne postojis!

Svaki put iste reci.

Dok rusim sve pred sobom ona me prati i vice, vice... Ljutnja izbija poput lavine.
-Sada, dosta je!

Uzima telefon. Okrece stari broj. Gubim kontrolu. Vid mi postaje zamagljen. Pretvaram se u zivotinju koja se bori za svoj plen. Uzimam noz, kapljice padaju, mrlje ostaju... Sa torbom odlazim van mesta. Vracam se u moj kraj. Misici mi se grce, zubi mi cvokocu. Zamuckujem i dajem pare za jos malo. Dupla doza struji u meni. Upadam u sve vecu tamu, a da ni sam ne znam zasto.

Svetlost reflektora obasjava grad... Trcim brze, jos dublje u tunel. Zelim da napustim sve. Ovde nikoga ne poznajem. Kuda me ova staza vodi? Jos jednom pokusavam da preskocim ogradu, ali mi ponestaje snage. Vazduh me gusi, zrak me izdaje. Vucem se po prasini, grebem po asfaltu, gusim se u sopstvenoj peni...

Vreme istice. Napokon, u toku noci skripa je prestala. Vise se nije vratila.

Zena, neurednog izgleda, nogom pomera mrsavi trag jednog zivota u stranu i prolazi. I dok bezivotno telo lezi, ona poznatim putem odlazi. Stikle se zabadaju u travu, vrata se otvaraju i ona ulazi.

Davno sam postao deo mase, deo onog sveta iz kojeg retko ko pronadje izlaz.

Svetlost mi smetala.

Mrak me privukao.

Zemlja me pokrila, mir sam pronasao.

I dalje se u tunelu tame cuju koraci.

More nesrecnih pogleda.

More hipnotisanih pokreta.

More tuznih sudbina.

More mladih dusa tiho nestaju, bez traga.

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs