bajka

Ne mogu reci da si uspeo iako to sada zaista tako izgleda. Iako se zaista tako osecas znas da smo prevarili sudbinu.

Jos uvek mi igraju senke, dozivaju ti glas i svaki put progutam zelju za nama, za nas.

Ne mogu reci da bih sad nesto promenila, da pozelim da vratim vreme, tebe, da je bilo najlepse, da je moglo biti jos lepse... 

Nisam zakasnila na stanicu, nije me vreme pregazilo, jos uvek sam ista. Mozda sam postala cak i bolja. Znas, ostvarila sam neke zelje... ali ipak ostalo je nesto.

Nikad ti nisam rekla da sam nasla drugi put jer mi tvoj bio tezak. Na njemu je bila guzva a ja guzvu ne volim.

Mislila sam da znas.

Srescemo se...   

Ne mogu reci da nisam prosetela ulicama starog grada, otisla do parka ili sela na klupu kraj zgrade gde smo provodili sate. Jesam, ali nisam vise usla u onaj kafic...

Sinoc kada sam prolazila glavnom ulicom, mogla sam videti da jos uvek stoje nasi kaputi na stalku kraj stepenica. Kraj sanka je bio isti onaj konobar, pripremao je sok od narandze, vrteo je tacnu pokazivajuci na njega i smeskom me mamio da udjem.

  Nisam zedna! - sapucem.

Plava svetla krase ambijent, prelamaju se kroz staklo na zidu. Na prvi pogled nista se nije promenilo. I dalje se kroz tisinu mogu naslutiti glasovi.

Pogledi u tami...

Neko je tamo... 

U snovima, nebitno.

Ali tamo je... 

Ostavili smo tragove na mokrom podu od soka, ne secam se vise od kog ali prosuo se, case su se polomile... Secas se?

Nismo se vratili... Ali hocemo, jednom. Obecavam.

Ne mogu reci da nisi srecan, srecniji... Ne... Ali mogu reci da si deo moje srece ljubomorno sacuvao kao sto si cuvao nas i odneo da bih u tisini gledala tvoj lik, a nisam ti rekla da mozes! Oduvek si radio sve pogresno. 

Ne mogu reci da me se secas, uvek si bio los sa datumima. Nekako precutno sam preuzela to na sebe. Ti si uzeo moj blagi osmeh sa lica i preneo ga na sliku, vidim, znam...  A ja sam zguzvala secanje, tu, negde... izmedju nas. 

Znas... imam sve, kao i ti. Samo, ne znam zasto se svake godine u ovo vreme iskrade trenutak u kom mi nedostaje jedan minut onog jutra kada sam otisla, onaj vetar kojeg sam osetila.

Bila je zima.

Jos uvek pamtim nas poslednji zagrljaj. Osecam ga...

Jos uvek se svetlost na kucama preliva. Sa guma otpada sneg i u dodiru sa vodom stvara masu poput blata. Skripe kocnice, ulazimo u krivinu...

Hladno je... 

Oko nas sve tone u san, nepoznate ulice prolaze kraj nas... 

Sarene boje, zvuci gitare, ljudi zure, kupuju ukrase, negde se cuju sirene. Jednom recju, zivot. Moj, tvoj...

Trcim ka tebi i zelim da te zagrlim. Kofere ostavljam sa strane. Stan je daleko, pitam te koliko jos ima. Lazes me, tu je blizu...

A onda shvatim da si tu, ja opet ne bih ucinila nista... Prkosno i ponosno bih okrenula glavu, prekinula vezu, zalupila ti vrata ispred nosa i jos sto puta ako treba. Jer... zasluzio si!!! 

Da si tu kao nekada...

Daleko... negde igraju senke.
Nase su...

Sanjam da si opet tu.................

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu izvora adrese maw blog

U njihovom drustvu si mogao da osetis nesto vise od ljubavi, da vidis mnogo vise od razumevanja, da cujes previse smeha...

U njihovim ocima su se stvarale reci koje nikada nisu izgovorene.

U njihovim mislima su sanjali oblaci stvoreni samo za njih dvoje.

I njihove zelje su putovale u istom pravcu, tamo gde mesta za druge ne postoje, gde su granice jasno oznacene i isprave pazljivo sacuvane. Jednostavno, o njima nisi mogao puno toga da kazes jer su oni vec ispleli sve one niti koje se pletu godinama, da si ostajao nem svaki put kada bi ih drugi spomenuli.

A nama su vremenom poceli da previse lice na druge, na izgubljene ljude iz mase, na nezadovoljne ljubavne sluge. Mi nismo navikli da istu sliku drzimo mesecima na jednom zidu.

Ona nije bila svesna toga...

Ono sto oci ne vide dok magija plese tvoje korake...

Slutnja...

Znam da nisu zeleli da budu samo trag u proslosti... Ta mogucnost nije bila deo nijednog dana, niti noci provedene zajedno, sve do sada...

Znam koliko im svaka sekunda bila duga kada su razdvojeni, znam...

Znam koliko su se trudili da rese i najvece probleme koji su plutali u pokusaju da razore cvrste zidove oko njih.

Zato je tesko poverovati da su se tako lako ispod maske usunjali cudni likovi koje ni novi dan svojom svetloscu nije mogao sprati.

Crni od noci tame i dima.

Nepoznata magla u ocima koja se siri i kroz svaku novu sliku preliva svoje dodire...

Tudje dodire.

Nejasne uzdahe.

Proklete lazi.

Prve prevare.

A cinilo se da njihov brod nista ne moze okrenuti, ni talasi da ih ne mogu poljuljati, ni vetrovi razbesneti...

Osecaj trenutka kada krene lavina. Ni ne stizes da se odbranis, vec unapred znas da si izgubio.

Nemoc, bes koji obuzima tvoje telo jer znas da je izgubljeno oduzeto.

Pruzas ruke ali one ne pronalaze utehu.

Cuvas zagrljaj ali on ostaje prazan.

Samo glasovi iz senke jos su tu i vreme u tisini stvara novu stranicu.

Ugnjezde se razne misli i dok sakupljaju preostale tragove secanja, pokusavajuci da ih sto pre izbace, shvatas da ne ide.

Predugo je bio tu da bi tek tako nestao.

Cuvala si svet od sveta.

Zemlju od planeta.

Osecanja za njega.

A on je ipak izabrao nju...

I svet da se razdvoji i da pukne na delove.

I srce da stane i ugasi otkucaje.

I da secanje nestane u tisini...

Nedostajes...

"Samo gledaj u zvezde gore"...

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

Prolazim hodnicima tame. Svetlost se negde izgubila. Ocajno pokusavam da je pronadjem, ali zalazim u sve dublji mrak.

Kolona ljudi ulazi u tunel. Idem za njima. Svi se krecu mehanicki, poput talasa. Izgledaju kao biljke. Pocepana odeca koja visi na njima otkriva krvave ruke. Zelim da ih pitam kuda idu, ali se ne usudjujem.

Bez reci nastavljam dalje. Vrtimo se u krug. Ovde sam vec bio. Gde je izlaz?

U ogledalu je lik nepoznatog mladica. Oci su mu oronule i crvene. Suva koza deluje hrapavo. Upaljeni rubovi na krajevima usana stapaju se u bledu crtu. Neuredna kosa pada na ramena. On uporno pokusava da je sastavi u rep, ali ne uspeva u tome. Trese se. Glavobolja postaje sve jaca i jaca. I dok otkucaj srca ubrzava ritam, mladic uznemireno vice. Nerazumljive reci odjekuju. Bezvoljno lice ocajnika umorno leze na pod prljavog od blata. I niko ne obraca paznju na to.

U tunelu se i dalje svi krecu... Poput zombija, odlucnim koracima putuju u letu. Da li je ovo samo ruzan san, kosmar koji nestaje sa zorom?

Ulazim u prostoriju punu raznih likova. Sto u sredini je prekriven prahom. Uzimam cigaretu i povlacim dim. Muzika tresti. Crne senke mesaju se po zidu. Osecam snagu u sebi. Posezem za casom pica. Silovito udaram pesnicom o zid. Rusim stolicu. Svi skacu. Masemo glavom, oponasamo opasne tipove koje poznajemo. Kod njih imamo besplatnu kartu.

Oni su carevi - zvuk u tisini. Ne, oni su kraljevi - cuje se u daljini.

Osecaj je mocan dok uzimam iglu, ide u krug. Trazim venu. Nabubrene su. Gnojne upale nikako da se smire. Znojim se. Prilazi mi devojka, smeje se glasno. Hvatam je za ruku i stiskam svom snagom. Ona se spusta nize, povlaci mi poderanu nogavicu na gore, pronalazi venu i ubrzo zavrsava posao. Odlazimo u sobu, nismo sami. Tu su i drugi parovi oko nas. Skidamo odecu, ljubimo se, trazimo jedno drugo dodirom. Osecam vreo dah na mom vratu, neko nam se pridruzuje u ovoj igri.

Budim se ujutru. Pod je pun ljudi. Odjednom, hvata me panika. Dok posmatram poznato lice neobjasnjivi strah prolazi kroz mene. Plava kosa rasuta na jastuku... Skupljam hrabrost da je dodirnem, ali moja ruka prolazi kroz oronulo telo devojke. Njena glava pada na moje grudi. Grlim je. Kao da spava. Sanja nas. Neko bolje sutra. Suza nema...

Izlazim na ulicu, svi me cudno gledaju. Stavljam naocare da sakrijem podocnjake. Desava se ovo cesto. Prilazi mi neko. Bes starog prijatelja sikce iz pogleda. Pretnje ostaju urezane u mislima. Potreban mi novac, mnogo novca. Upadam u kucu, majka me ceka.

Ne mogu da je gledam! Necu da je slusam! Svaki put ista prica. Bacam je prema vratima, ona pada i place. Preturam po ladicama, dzepovima i kutijama sa police.
-Odlazi, ti za mene ne postojis!

Svaki put iste reci.

Dok rusim sve pred sobom ona me prati i vice, vice... Ljutnja izbija poput lavine.
-Sada, dosta je!

Uzima telefon. Okrece stari broj. Gubim kontrolu. Vid mi postaje zamagljen. Pretvaram se u zivotinju koja se bori za svoj plen. Uzimam noz, kapljice padaju, mrlje ostaju... Sa torbom odlazim van mesta. Vracam se u moj kraj. Misici mi se grce, zubi mi cvokocu. Zamuckujem i dajem pare za jos malo. Dupla doza struji u meni. Upadam u sve vecu tamu, a da ni sam ne znam zasto.

Svetlost reflektora obasjava grad... Trcim brze, jos dublje u tunel. Zelim da napustim sve. Ovde nikoga ne poznajem. Kuda me ova staza vodi? Jos jednom pokusavam da preskocim ogradu, ali mi ponestaje snage. Vazduh me gusi, zrak me izdaje. Vucem se po prasini, grebem po asfaltu, gusim se u sopstvenoj peni...

Vreme istice. Napokon, u toku noci skripa je prestala. Vise se nije vratila.

Zena, neurednog izgleda, nogom pomera mrsavi trag jednog zivota u stranu i prolazi. I dok bezivotno telo lezi, ona poznatim putem odlazi. Stikle se zabadaju u travu, vrata se otvaraju i ona ulazi.

Davno sam postao deo mase, deo onog sveta iz kojeg retko ko pronadje izlaz.

Svetlost mi smetala.

Mrak me privukao.

Zemlja me pokrila, mir sam pronasao.

I dalje se u tunelu tame cuju koraci.

More nesrecnih pogleda.

More hipnotisanih pokreta.

More tuznih sudbina.

More mladih dusa tiho nestaju, bez traga.

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

Slutim, menjas se... Nisi vise kao pre, nisam ni ja. Ne zoves me da mi prvoj javis neku vest, sada su drugi ljudi oko tebe, dovoljno novi, previse zanimljivi.

I ja sam nekako pronasla druge stvari... Zavolela ih. Naucio si me da uzivam u njima, naucio si me mnogo. Vise ne postavljam suvisna pitanja, ne trazim te u snovima, nemam potrebu za tobom, za nama.

Uvece, kada dodjes sve je isto. Ne trudimo se da to promenimo, nemamo zelju da jedno drugo pustimo u svoj novi svet. Sve je postalo navika. Iz navike me zoves ljubavi, iz navike me ljubis, iz navike se smejem ... A kada utonem u san znas... nista vise nije kao pre.

Ne znam kada smo postali stranci, tako daleki i nedostizni. Mozda je to sve nekako moralo da se desi. Previse smo se voleli, previse vremena proveli... u mastanju, u snovima, u potrazi za onim sto nam nedostajalo. Sada, sve to nestaje. Citav nas svet stopio se u dane, sate, minute, u iscekivanje... Odavno vec nemamo vremena za nas, sve je postalo vaznije. Ostala je rutina. Reci, dela, dodiri...

Previse se poznajemo. Znam kako dises, poznajem svaki tvoj uzdah, prepoznajem svako skriveno znacenje u tvojim recima. Znam sta volis, znam i kako. Koristimo to oboje. Umoran si od nas, verujem ti...

Ponekad, kada te posmatram, shvatam da tvoj lik u mojim ocima vise nije isti, vidim ti mane, oziljke, sve mi smeta, kao i tebi kod mene. Smeta ti kada kazem ono sto mislim, smeta ti moj naglasak, a nekad si ga voleo.

Smeta ti kada do kasno slusam muziku, kada obucem haljinu koju je nekada bila po tvom ukusu.

Smeta ti moje prisustvo, zvuk skripe poda dok prolazim hodnikom.

Nervira te kada nesto zaboravim, moji razgovori, ono - secas se kada smo... Ne secas se, ne zelis, i to vise nema onu draz. Znam... I meni je tako.

Kada dodjes kasno sa posla kao da ne primetis da sam tu, odlazis u sobu, kazes da si umoran, zelis da spavas, okrenes se na drugu stranu, a onda... setis se i spustis hladan poljubac na moje usne, zagrlim te u ime proslih dana...
U to ime na proslave idemo skupa, i niko ne zna... Dok delujemo kao divan par, dok nam drugi zavide na tome, mi savrseno igramo ulogu jednog tako savrsenog zivota, a daleko smo od toga. Daleko u mislima, samo bleda slika necega je izmedju nas.

Znam... Sve ce to proci. Jednom, samo cemo nastaviti svoj put. Daleko od tebe, daleko od mene...

I pitacemo se gde smo pogresili, sta smo propustili, zasto se nismo potrudili, nesto promenili.

I nova jutra ce doci, bices kraj druge.

Govorices joj isto sto i meni, jednom davno.

I ja cu biti sa nekim, jos uvek me strah da spavam sama.

I sve planove ispunices.

I nove noci provesces u strasti i zelji.

I sve ce biti kao pre, ali bez nas.

Ostali su pokloni, neispunjeni planovi, reci koje stoje medju nama i cekaju svoj trenutak.

Ostale su nase pesme da ih drugi nazovu svojima.

Ostale su one slatke reci, oni nadimci, oni dozivljaji.

Ostali smo zarobljeni u proslosti.

Nekada davno dodirnuli smo nebo.

Jednom, ostvarili smo snove.

Bili smo savrsen par, vreme nas je progutalo, a mi...

Mi smo ostali na nasim slikama nasmejani.

Na zajednickim snimcima zagrljeni.

Na starim mestima urezani.

U proslosti idealni.

To je sve sto je ostalo od nas.

A zeleli smo mnogo i sada shvatam u cemu smo najvise uspeli.

Mi...sagradili smo most.

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

Volim kada se igram.
Toma uvek ima svoj mir.
Zna jednu pesmicu, stalno je peva.
Setam.
Prija mi muzika ali ne znam odakle dolazi.
Odlazim do prozora i vracam se nazad.
Toma tacno zna gde je stao.
Ponavljam isti pokret, lagano se okrecem i idem u nazad, tako mogu dugo.
Toma ne zna gde je.
Kada mi neko stane na put samo ga zaobidjem, ne gledam ko je, idem svojim putem.
Ponekad me odvedu u jednu sobu. Tamo ne mogu da setam. Moram da sedim mirno, ipak ne brane mi da lupkam nogama o pod, ali kada ustanem i odem vrate me nazad. Dobijam kocke, ruka na ruci i nista vise.
Ne znam.
Udaram jednu o drugu, prekidaju me u tome.
I dalje lupkam nogama o pod. Ustajem i setam. Idem negde.

Njegov svet je u boji, samo on ga vidi. Mozes pokusati da razumes, ali neces uspeti.

Pitaj me, necu odgovoriti, ne pricam. I to nije osmeh sto vidis, to je grimasa, ja se ne smejem.
Setim se necega i cesto ponavljam, sve ponavljam.
Volim kada se klatim.
Ljut sam kada mi kvare igru, ona je samo moja.

Mozes da verujes u to da te vidi ali nikad neces biti siguran u to. On gleda kroz tebe, i njemu je tako dobro.

Kada nesto zelim, pokazacu ti. Uzimam te za ruku i vodim te.
Ne volim zvuk usisivaca, tada vristim.
Vristim nekad i bez razloga.
Ne volim strance, hocu da sam u svojoj sobi.

Oko njega postoji nevidljivi zid obavijen tisinom. Sve novo ga plasi. Treba mu vremena da se privikne na nova lica, na nove stvari.

Mozes postavljati mnogo pitanja i traziti odgovor na njih, ali nikada neces moci vratiti vreme.

Toma je zedan.
Pljeskam rukama.
Bez razloga stvaram osmeh.
Cujem jedan zvuk, tebi je tiho a meni suvise glasno, zatvaram oci.
Vristim.
Ne volim svetlo, rukama pokrivam usi.
Igram se sam, ali ne volim to.
Ipak, ne dam ti da mi pridjes.
Sve ima svoj redosled. Pazljivo slazem igracke, ceo dan.
Ne prekidaj me!
Vatra je oko mene, sedim u uglu sobe i ljuljam se.
Ne gledam te u oci.

Mozes pokusati da me zagrlis, ali ja odbijam kontakt. Ne mazi me, necu da me nosis!

Mislis da te odbija, ali on voli bliskost. I voli ista lica oko sebe. I tebe, mama. Samo ne zna kako to da pokaze.

Ista posuda za rucak, to cesto jedem. Lupam kasikom o tanjir. To stalno radim za stolom. Neumorno nesto radim.
Ne spavam.
Udaram se po glavi.
Neko mi prilazi, grizem ga. Ravnodusan sam na tudju bol.
Plasim se, mnogo se plasim.

Mozes ga zvati imenom ali on se nece odazvati.

Ipak... Mozda voli da crta, mozda ume sa 5 godina da rastavi sat i da ga sastavi bolje nego ti sa 30.

Mozda ume da izracuna nesto sto ti nikad ne bi.
Mozda...

A nekada je bio kao svako drugo dete, pricao je sa tobom, voleo je kada neko dodje u posetu, smejao se.
Onda je postao stran, tebi, drugima, svim ljudima.

Ponekad dok mu spremas uzinu mozes da cujes njegov glas. Iste reci, secas se... Jednom, davno to si mu rekla.

-Ne bacaj lutku kroz prozor!

Vrisak po ko zna koji put.

Zelis da ga poljubis, da nestane njegov strah.

Pozelis da ga pomilujes, da nestane njegov grc.

Prilazis mu da ga zagrlis, da mu ulijes osecaj sigurnosti.

...ali on ne reaguje... i nece, nikada vise.

Prema procenama u Evropi ima 5 miliona osoba sa autizmom, u Srbiji preko 1.200. Medjutim, taj broj je mnogo veci. 2.april- Dan osoba sa autizmom.

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

Zamisljen pogled odlutao je negde izmedju okvira njene sobe. Zimski prizor, suvo granje i put bez kraja... Video se tek po koji prolaznik koji je zurnim koracima brzo nestajao ka svom cilju. Dan se cinio tmurnim, bio je prazan, siv. Iz jedva vidljivih krovova kuca nazirali su se novogodisnji ukrasi, i te jelke. Imale su velike sijalice, tek u kasnu noc su se jasno videle. Znala je to, prolazila je tuda kada se vracala iz grada...

Sada nisu sjajile... Vetar ih ostrim pokretima samo ponekad zaljuljao. Njenu sobu ispunjenu cudnom tisinom samo je vatra krasila zvukom... gorela je, pucketala... ali njeno srce nije osecalo tu toplotu.

Ona je bila sama.

A samo pre dva dana bio je tu ON. Cinilo se da ce vecno trajati taj osecaj ispunjenosti, sigurnosti. Volela je da ga gleda... Bio je simpatican, sarmantan, ne lep... fizicki. Nije se uklapao ni u onu sliku sirokih ramena i misicavog tela o kojima je kao klinka mastala... Ipak, njoj je on bio poseban. Mladalacke crte lica od kada ga prvi put srela je zamenila po koja bora, miran pogled sada je delovao na sekunde ostar, a oci umorne, zabrinute... Eh, te oci... Jos uvek su pravile onu kosu crtu cakleci se, jos uvek... Toliko se promenio, razmisljala je. Jedina osoba koja je podrzavala u svim ludostima, koja se smejala njenim biserima, koja je umela snazno da je zagrli i zavrti. Cinilo joj se da sve zvezde vidi, smejali su se, okretalo se sve, drvece, kuce, ljudi...

Svaki susret je bio zeljno iscekivan. Umeli su oni i da se posvadjaju, retko ali kraj bi ipak bio pun smeha. Sve stvari, vazne i nebitne, ostajale su iza trenutka spajanja dva pogleda. Voleo je on nju... I njenu kracu cupavu plavu kosu i njeno eksperimentisanje sa bojama celog spektra i stare trenerke bez sjaja i jutra bez sminke. Ali, proslost je to... Buducnost... Mogla je stati u jednu dugu pricu... I trebala je, ali nije...

Zima ce biti jos dugo, sneg koji prekriva put imace jos prilike za to... Ove godine nece moci da ga zatrpa grudvama, vise nece kao deca praviti otiske u snegu, nece se ljutiti kada joj pokvasi lice, ne... Jer, javili su joj, pre sat, dva... valjda... Ne seca se... Prazan pogled i telefonska slusalica koja i dalje nije na mestu. Ne zeli da je vrati, da je dodirne... Tisina i zvuk vatre... Nije vise vazno ni sto je sto prepun kolaca i cokoladnih kolutica koje je sama pravila, prvi put... Obecala mu je.

Da, znala je da on ne kasni nikad, ali nadala se uprkos nemiru koji je gusio, uprkos tome sto mu telefon bio nedostupan, uprkos svom losem snu, sinoc. Sanjala je da se otrgnuo iz zagrljaja, pustio joj ruku, vuklo ga je, propadao je duboko, dublje. Vikala je. Dozivala ga. Ruke mu pruzala, izbezumljeno se okretala, molila za pomoc. Tunel mraka je bio jaci, promukao glas je utihnuo, cuo se samo sapat...

Probudila se mirna ali se osecala cudno. Imala je ovaj put i nesto vazno da mu kaze, bila je nestrpljiva... ali sudbina.

Svetiljke na putu su se upalile. Ustala je, povukla zavese, prekrila prozor i pogledala prema vratima. Snovi umeju biti tako lepi. U trenu kada se vrata otvaraju. Kada ga vidi... Nosi jelku i kese. Sa kaputa skida pahulje snega. Mokre cipele ostavljaju trag na skupocenom belom tepihu. Primecivajuci to nervozno ugrize usnu. Ona trci prema njemu, smeju se. Magla... Masta je to, rece sebi. To je samo zelja.

I zna, ona sada zna, ovog puta ima uspomenu na njega.

Zna da mora dalje, zna da mora da nastavi zivot.

Zna da nema vremena da razmislja da li je tesko, jer to se mora zarad novog osmeha, zarad novih ostvarenja...

Zna ona sve to, ali on...

On vise nikad nece doc‘.

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

One noci kada ti njen lik useta u san, kada ti se kroz secanje vrate polja jorgovana i ona duga staza sto vodi u pogresnom smeru...

Kada ti se u mislima usunjaju senke uz lagani takt stare pesme...

Kada ti kroz kozu prostruji jeza povetarca letnje tame, cuces sapat...
jednu pricu, davno zapisanu na stranicama starog dnevnika izgubljenog u plamenu vatre...
Vestim recima ispisano delo cija vrednost je samo u ocima pisca.
Posmatraci su odavno zalutali u neke svoje tunele srece.
I glavni junaci su izbrisani, zamenjeni.

Rasirila se svetlost pupoljka i stvorila krake koje vise ni sila sudbine ne moze spojiti.
Previse su daleko.
Likom podsecaju jedni na druge, samo ih mesec brizljivo skriva, obavija plastom.

Te noci kada cujes trubace, kada cvetovi razliju svoje boje ugledaces maglu u ocima njenim, dobro poznati osmeh i pokret rukom.

Pssst...

Ugledaces kucu kraj reke okicenu raskosom i sjajem.

Cuces zvuke klimavo spojenih vagona i skripu kocnica kada rampa pocne da se spusta.

Sjaj u ocima prolaznika je pazljivo odabran u moru azurnom.
Osmeh je posetio lice devojke.
I svet se spojio u jedno.
I dusa se prelila u okean.
Samo srce je ostalo isto...

Te noci san ce ti doci i razoriti mir u tebi.

Sevace gromovi.

Nebo ce se otvoriti.

Kisa ce preliti veliki grad.

Poplavice iskru u oku koju gajis i nikada vise nece nestati...

Skupice se razorena kula, grede ce se podici, prozori ce se otvoriti.
Sunce ce obasjati, vetar ce utihnuti i pogledi ce se dotaci.
Razbijena slika ce se pokrenuti i ona ce pruziti korak prema tebi.

Ostaces nem dok posmatras valove proslog vremena sve dok se u sneg ne pretvori.

Ostaces zatecen dok se smeh ori i svojom snagom pomera planine a vecni lanci brdovitog predela ce ostati netaknuti.

Te noci ces sve razumeti, sta samo mogli a necemo imati... Do tada je zovi imenom mojim...

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

Zabranjeno kopiranje tekstova bez dozvole autora ili uz napomenu maw.blog.rs. Autorska prava zasticena.

Tvoja ljubav u proslosti zauvek ostaje, a ja jos uvek ceo svoj svet vidim u ocima boje neba. Negde, daleko gde ne dopiru ni vetrovi oluje, cuvam jednu tajnu. Ta tajna si ti.

Miris kise prosipa zrna prasine. Da ne vidim.
Zivotni put prostire tepih od snova. Da se ne vracam.
A ja, i dalje snivam isti san...

Volela bih da si tu...
Da me gledas kao pre, da se smesis kao nekada, da me zagrlis najjace sto mozes, da me vodis duz obala mora, da osetim mir i cujem valove koji nas ne doticu.

Ceznjo moja.... Da je srce od celika puklo bi pored ovog osecaja bespomocnosti.
Okovi koji nas dele otvorili bi se.

Ali nije... Moje srce je dusa duboka, dublja od najdubljeg mora, najduze reke, najveceg jezera.
Tamnija od noci i oblaka dima.
Sjajnija od plamena vatre koja je nekada gorela.
Tuznija od kapi suze svakog leda koji se istopi....
I ne prestaje....

Ostacu te zeljna celoga zivota....

Da je proslost recita, ispricala bi pricu o nama.... I sve bi razumeli.
Svu bol osetili.
Da je tuga nocna tisina, mesec bi postao pun i san ne bi dosao.
Vise nikada.

Vecno ce tvoj glas tinjati u meni. Sat je stao tog davnog dana. Sve je ostalo isto, samo vreme tece u tebi...

Kasno je za nas.
Uzalud su svi moji sni.
Ostaces njen, ostaces tudji, ostaces...

Dok ti slusam glas, osecam da si tu. Kao da gledas kroz mene dok izgovaras sve ono sto si dugo pokusavao da sakrijes.
Reci se stapaju sa zvukom kise koja prekriva staklo prozora, ne moram da te slusam, jer znam...
Oduvek sam znala to, ali... dozvolila sam sebi da dane ispunim tobom, tvojim smehom, nasom pricom, tvojom paznjom...
Nije to izgubljeno vreme, ne. Posle svega, grcevito sam dohvatila tracak onoga sto mi se pruzilo, u zelji, u potrebi...
I bilo je lepo.
Ti i ja.
Rekla sam ti jednom, samo zelim da uzivam u tim trenucima.

Ipak, cesto su mracne sile bile na putu, izmedju nas. Vracala sam ih i prizivala u isto vreme. Nisam uspela da ih pobedim... jer ja sam takva...
luda, cudna i nemoguca, hladna i kad sam zaljubljena...
Ne umem da zadrzim nesto, ne umem da sacuvam.
Mozda zato i nemam nista.
Uzimala sam sve sto mi se nudilo, sto iz hira, sto iz zabave... ali sve to je sadrzalo deo mene, deo moje iskrenosti i lazi i onoga neobicnog sto zivi u meni.

Sada, nemam potrebu da te vratim, da te cujem, da te osetim.
A zelela bi...
da si tu, kraj mene...
da te posmatram dok nisi svestan moga sveta, kada me ne znas...
Sama senka sam, necega, nekoga... i da zelim, ne mogu da se menjam.
Ja znam ziveti samo u iluziji.
Nisu me naucili drugacije...
I znam savrseno da upropastim dan, tebi, meni...
I umem odlicno da sanjam, nas.
Na poseban nacin slikam put kojim koracamo.
I... osetim sve, svaki zar, svaki led koji ostricom gasi sve. Imam ga previse.

Ponovo sam izronila iz jednog sna, pronasla sam svetlost na drugom kraju.
Cekam...
I dalje se igram, tobom, sobom, zivotom, nama.
Zver u meni.
Lazan smeh, po koja lepa rec, a sve je tako daleko.
A volela sam te, mnogo...
Sada, posle svega, ja ti nudim Oskara. Tvoja savrsena uloga to zasluzuje.

Da nije sudbina reka kroz koju plovimo pomislila bi da stoji dok sve prolazi pokraj nje. Velika kolona umornih ljudi, nestrpljivih pogleda, grubih pokreta, nemoci uzdaha... i ona sama je tu.

Stari spomenici, imena, uspomene i knjige proslosti ostaju iza nje, nije se iz zelje okrenula.
Prasina koja se uzdize sa tla, zamagljene kuce, zubor reke i samo jedno obicno nebo.
Ono isto gde god da si, ono koga vide svi, vole svi.
To je zivot, jednom sve, dodirnut trag, sacuvan na platnu bez slikara i cetke, kada se sama boja sarenila razlije, jednom... a onda sve stane dok je u mislima jedan lik, u usima prvi taktovi i nesto vise od toga.

Zvuci bez veze, nekako sada je prazno sve. Glasovi...

Volela je to sto mostovi spajaju ljude. Samo, sada se pita zasto ona nije umela napraviti jedan, do njega, bez kraja, bez cilja, krivih ulica, losih secanja, bez povratka. I ova priprema za put naizgled deluje prozivljena vec sto puta, mada nikad nije bila jaca od samog ulaska u voz. Ranije je isla pesice.

Sivi beton, razglas i dug zvizduk. Tezak hod, stepenica il‘ dve i manji stub kraj poderanog sedista, izlizanog od putnika, izmazanog od nemara, prljavog od dodira.
Ne ceka je niko, moze danima da prolazi kraj znakova, ispod tunela bez skripe kocnica. Karta nema rok trajanja, besplatna voznja i pecat kao preostali trag na papiru.
Ipak, jednom svemu dodje kraj.
Kada spustis stopalo i sidjes dole...
Kada osetis svez vazduh izmesan sa mirisom pokvarenog voza.
Kada ugledas rasirene ruke koje docekuju, sa osmehom...
Znaj, neko te ceka.

Taj neko nije on.
Pronadji nove staze.
Idemo dalje.
Nekad si mi bio sve, sada nisi vise nista.

Dugo je to nosila u sebi.

Predugo si tu... Predugo da bi nestao, tek tako. Predugo da bi te pustila. Premalo da bi prestala...
Da trazim puteve.
Da prisvajam sudbine.
Da slikam tragove.
Ne mogu...

Stvorila sam svet sarenih leptira.
Spustila sam oblake veselih pogleda.
Prevarila gromove, uklonila pustinje.
Krala sam secanje.
Sklanjala prevare... da ih ne vidim, da ih ne cujem, da zaboravim.

Crtala sam mapu, mesala sam boje, iz tog sveta lazi preslikala samo dvoje. I svaki dan sam belezila snove, kupovala stvari koje mi ne stoje. Kada ucinim sve da kroz ista vrata zakoracimo oboje, a ti pokusas da se povuces i ostanes, zapitam se
- Kuda ces?

Zar mislis da sam sve vreme cinila razne gluposti, bezala od mnogih propasti, od cudaka, raznih ludaka da bi sada zazmurila na jedno oko, maglu bacila pod noge, cistila prasinu, prodavala slike, bacala poklone i sve svoje?

Neces!

I onda pomislis da mozes bez mene... Kada mislis da si uspeo i kazes kako si dobro, znas da si stavio samo jednu masku od mnogih, koju smo platili na isti nacin, na istom mestu.
Ne mozes.
I pusti me price da kontrolises sve. Jedan poziv i gotovo je. Bices u istoj onoj mrezi, okovan lancima, zatrpan papirima izmedju zidova. Previse pogleda... Rec ili dve. I mirno je. Isti smo. Nekad ti, nekad ja...
Lista zakona.
lako me dobijes, pustim te...
Pustas me.
Ti si jedini koji znas kako da me nasmejes.
Ti si uvek tu da me umiris kad mi ne ide.
Ti si osoba kraj koje zaboravljam na poraze.

A onda kada te imam sasvim dovoljno, pobrkam sve.
Precrtam polja, obrisem slova.
Okrenem list, citam novu knjigu. Prekinem niti sto spajaju te, sa mnom, sa nama...
Iz inata.
I sama ne znam zasto. Postanem ohola. Likom podsecam na zlobnu Kruelu.
Odmeravam te. Komentarisem te. Namerno te provociram.
Uhvatim te u zamku i smesim se tako. Posmatram te dok se neumorno boris. Ne umem da stanem.
Ne mogu da cutim.

Ali, ti umes sa mnom. Znas kako. I veoma lako, srusis sve. Poznajes mi mane, uvuces se pod kozu, ne pustas me dalje. Okrenes sve za dan ili manje. Ne das mi da odem, kazes da me volis. Lazes, bice bolje. Sutra nepostoji.
- Mislis da me poznajes?
- Znam, to ti priznajem.
- Nikuda ovo ne vodi.
- Danas ti nije po volji.
- Hoces da se vidimo?
- Sad u pola pet?
- Sta ima veze?
- Znas, kasno je...

Cudni smo mi igraci. Ne postujemo pravila igre. Povlacimo pogresne poteze. A figura je sve manje. Strah me novih stvari. Strah je i tebe, gubis se. Ne mozemo zajedno, a volimo se.

Listajuci stranice svojih osecanja, pokusavajuci da oseti makar zrno necega davno prozivljeno, nije naisla ni na sta posebno. Ne, bilo je divnih trenutaka, radosti i osmeha, tuge... Ali, ona ne oseca vise nista. Poput slike bez sjaja, blede i stare, nemo lice, bez glasa, bez icega sto bi je pokrenulo.

Nejasna lica proslosti i stranice praznog papira. I uvek isto. Vec joj umorno da se seca stvari koji su realno vise nebitni. Izgubljeni tragovi oko nje su. Bezuspesni pokusaji da sastavi delice necega sto je postojalo nisu uspeli.
Da... Sve se topi. List papira i plamen na njemu, vazduh koji ponestaje, koraci koji su sve slabiji i daleki, oblak koji rasutu kisu prosipa i sunce koje sve stapa, oni...
Davno je upoznala nekog ko joj se cinio nestvarnim, mozda su oduvek to bile dve licnosti za nju, kada ga vidi i kada ga nema. Da li je moguce da i ona u sebi nosi dva stava, dva lika ili vise, da ima dva puta ili je put ustvari samo jedan. Ko joj to odredjuje ako ne ona? I ako vec sama bira zasto se to desilo. Svakako da to nije zelela, ali shvatila je da taj put nije bio samo njen... Njime su isli oni. Jedan par u nizu zivota, dva tela koje ruka spaja, veseli pogledi i tek poneka rec medju njima...

Ton poruke na telefonu i tekst da dolazi, maglovito joj prosao kroz glavu. I dalje, osluskujuci muziku koja se kroz cvrste zidove provlaci kao da trazi nesto izgubljeno, njeno i taj davni tekst, tako poznate stihove, nevoljno je ustala trazeci nesto da se ogrne i posla ka terasi. Svez vazduh je mamio njen duboki uzdah. Kasno u noc, dok posmatra mirni kraj u kome stanuje pogled joj zadrzava tek po koji sjaj koji dopire iz tudjih domova. Volela bi da je sve moglo biti drugacije. On, sada je sa njom... A tako prokleto joj nedostaje, po ko zna koji put pozeli da ga cuje, makar glas, da ga vidi, oseti zagrljaj, ali ne... Zna, njegovo mesto je kraj druge. Oci, zacakljene... Kako da se ne seti, pita se... Danas, bila bi im godisnjica. Da li je on uopste vise pamti...

Toga dana kada se doselila u njegov grad trazeci priliku za dobar posao, nadala se i njemu. Zelela je potajno da obnove ono sto su imali kao mladi. Stare rane su zacelile, bila je spremna ponovo. Znala je da bi i on zeleo isto. Tako je i bilo. Ipak, sve je odnelo u nepovrat jedno rano jutro. Njegov ispijeni pogled na vratima i hladnoca... Bio je jasan. Rekao joj je tako brzo, trajalo je kratko. Klimnula je glavom sto je znacilo da razume sve, kao da je sve to ocekivano, kao da joj govori stranac.

U trenutku zadivila je njegova lakoca izgovaranja teskih reci koji su joj parali celo telo. Rekla je da ga shvata, zagrlio je. Okret i njen pogled... Gledala ga je dok se spustao niz stepenice poput starog osusenog lista koji vazduhom leti sa njenog dlana. Zatvorila je vrata, i stana, i srca. Zeli ona da ima nekog, da je pozove, da kaze da misli na nju.

Zeli... I sve ovo mozda i ne bi ovako bolelo da ga nije srela, sinoc... Bio je sa njom, setali su sa malim detetom koje je veselo skakutalo pokraj njih. Nije je video. Stajala je sa strane i okrenula lice ka zidu dok su prolazili.
Htela je da ga isprati pogledom, ali zvuk njenog imena je omeo u tome. Njen drug, sirokim osmehom mahajucu ispred nje, je stao. Delovala je lose, upitao je da li je dobro. Blagi, lazni osmeh potvrdio je odgovor.

Odavno je naucila da prikrije osecanja. Mozda je zato delovala tako ledeno za druge...

Zvuk zvona se oglasio, cekala ga je. Ostar vetar nekolicinu papira rasuo je po podu. Nervoznim osmehom, trazeci malo vremena, pozurila je ka terasi. Jos jednom je jasno videla njegov lik i mnostvo kuca i zgrada.

Slusajuci njihov osmeh, osecajuci tragove u daljini, ruka na njenom ramenu nezno se spustila. Dva pogleda i jedan preko potreban zagrljaj. I dok je spustala zavesu sa pogledom u noc, necujno je prosaputala nesto.

Nije zivot ono sto nemamo, ni secanje ono sto je tudje, ni nada ono sto nam nedostaje. Dovoljan je jedan lazni sjaj u oku, jedan trag u srcu, jedan san u mislima gde god da smo. Na putu, pogresnom ili pravom uvek nas prati neka neispunjena sreca, a vrlo cesto je tako malo potrebno da je stegnemo i zadrzimo, jer jedan pogresan korak moze da unisti sve ono sto si godinama gradio.

Na plavicastom svodu samo ostrom oku nisu mogli promaci kraci sunca. Zastitni sloj zute boje skidao je prasinu tame, ostatka prosle noci. Reka koja se slivala niz ogromno kamenje stvarala je drugaciji zvuk nego ranije. Bio je magican. Veliko zeleno polje krasila su stabla drveca. Lagani povetarac klimao je tanke grancice. Cvrkut ptica i sum zivotinja su davali posebnu notu ovom prolecnom jutru. Proslava za Sjajnu Zvezdu pocinje za koji sat.
Tonovi kompozicije igrajuci svoj poseban ples stvarali su nevidljivi put. Prenoseci ovu prijatnu melodiju u dolinu planine, poziv na zabavu je stigao na neocekivano mesto.
Zaneseni i u zurbi, nisu primetili da su presli na ne dozvoljenu granicu. Kroz otvoren prozor stare kuce muzika se sirila po sobi. San malog decaka je bio cvrst ali nije mogao ostati imun na ovako cudesno ispletenu mrezu koja ga mamila. Osmeh na licu i sanjive oci...
Decak se budio. Nije stigao ni da razmisli, cudni plast se stvorio i pokrenuo njegov prvi korak ka svetu bajke.
Magican zvuk vodio ga na zelenu povrsinu, na brdo gde se cuda desavaju. Prolazeci kraj ogromnog drveta ugledao je ceo dvorac raznobojnoh cvetova. Jedan se izdvojio, podigao pupoljak i uplaseno povikao:
-Ko te pozvao? Ovo mesto nije za tebe! Rasirene oci decaka u strahu koji se skamenio ne mestu.
-Ja, ne znam... Dosao sam na proslavu, imam poziv. Tu su moji prijatelji.
Cvet ga pazljivo posmatrao, razmisljao, uzeo tanku knjigu i listao. Dugo je gledao, vracajuci se na pocetak teksta, a zatim brzim pokretima lista odlazio na kraj... U jednom trenutku rasirio je svoje latice, poprimio neverovatnu sarenu boju i izustio:
-Danas je taj dan. Princ je stigao. Ovo ce obradovati ceo Vrt. Nasa Zvezda ce konacno naci svoj dom.
-Ja? Ja nisam Princ. Ja sam decak. Samo obican decak koji zeli promeniti svet, koji voli da se igra u svom kutku, koji zeli pronaci prijatelje. Zelim...
Veseo Cvet se smesi.
-Znamo, mladi Prince. Ali da bi sve to ispunio potreban ti stakleni sjaj. Njega ces naci u Zvezdi na kraju planine. Pogledaj.

Sila koja ga pokrenula podigla mu lice. Daleko, iznad njega, prejako svetlo je pomeralo sve ispred Plave Zvezde praveci uzan put.
-Idi tim putem ali pazi... Nisu svi srecni zbog tvog dolaska. Ljubomorni su sto ce ostati bez svog dragulja, ali zapamti sta ce ti reci. Shvati to kao savet jer moc nije dovoljna, ni zapis nije vecan. Ako budes mudar, ostvarices snove. Princ je potrcao prerano i nije cuo reci:
-Ako budes sebican i ako budes pravio velike greske, ostaces bez njega.

Ushicenje i zelja nestrpljivo ga pratila. Iako je priroda oko njega bila poput raja, on to nije primecivao. Hitrim koracima gazeci cilim zelenila stigao je do cilja. Na brezuljku, koga su zapljuskivale kapljice reke, stajala je staklena, nebesko Plava Zvezda zadovoljno sireci krake. Uzimajuci je u ruku Princev uzdah je postao u trenutku dubok.

-Ti si samo moj!

Skakutajuci nazad naisao je na prvu prepreku. Zec se sakrio u grm. Vetar je postao jaci, rukama je mlatio nervozno i ljuto. Decak se uplasio. Sakupivsi snagu sa Plavom Zvezdom u ruci upitao ga glasno:
-Sta te toliko naljutilo Staro Stablo? Ko ti dozvolio da se tako ponasas? Hoces da mi pokvaris dan! Cvet mi rekao sve, ti si ljubomoran! Stablo se trglo besno pogledavsi Decaka.
-Orao ti nije prijatelj. Pogledaj kako sam ja snazan, mogao bih u sekundi da ga prebacim na drugi deo sveta!
Decak se naljutio. U afektu ga udario i drvo je podivljalo. Granje ga stipalo, grebalo i stiskalo. Ali decak je pakosno povikao.
-Ti vise neces biti Stablo, postaces... Bodljikavi zbun koga niko ne voli.
Zvezda je obaslala citav kraj, posle par trenutaka Stablo je nestalo. Na njegovom mestu lezao je Tuzan Zbun.
Veseli decak nije pokusao da obuzda svoju ljutnju i saslusa Stablo, nego je iskoristio carobnu moc. Nije znao da je Stablo onako ratoborno branio njega, od opasnog Orla koji je vrebao sa zeljom da ukrade Sjajnu Zvezdu.

Decak je nastavio svoj put razmisljajuci na koji nacin da provede ostatak dana. Zamisljeno je seo na klupu gledajuci u Zvezdu. Odjednom, sinula mu ideja.

Zelim da letim, da vidim oblake oko sebe, da se takmicim sa pticama u letu. Zelim da imam krila. Sjaj Zvezde obasjao je Decaka, krug oko njega je bivao sve jaci a onda je nestao. Decak je poleteo. Mahajuci krilima leteo je u pravcu Neba. Brzim pokretima zasao je medju oblake a tamo... Dva oblaka, Crni i Beli sevali su burno. Zestoka svadja izazivala je munje. Kada to ugleda Decak odlucno stane izmedju njih.
-Zasto se svadjate? Pokvarili ste ovaj divan dan!
-Beli oblak je kriv! Zeli da suncan dan pretvori u kisu.
Ali, Beli oblak treba da bude dobar, razmisljao je Decak. On mi prijatelj, zbog njega je vreme ovako lepo. On me prevario.
-Ti ces otici daleko od nas, ne zelim vise da te vidim, rece mu Decak.
Beli oblak nije stigao reci svoju stranu price, samo je nestao...
Spustajuci se na tlo, Decak je pozeleo veceru iz snova, sa puno slatkisa i raznog voca. Na sarenom cilimu stajale su cinije. Prizor je odusevio Decaka. Uzimajuci zalogaj voca, iza njega zacu se koraci koji su bivali sve jaci i jaci. Decak se okrenuo i spazio Vevericu. Tuzna zivotinja, sva mokra od kise nije mogla skloniti pogled sa bogate trpeze.
-Da li mogu dobiti malo?
Nervozan decak odmahnuo je glavom. Uzimajuci Plavu Zvezdu u ruku primecuje da je njen sjaj sve manji, protrlja ga pazljivo ali sjaj se ne vraca.
-Ako ocistis moju Zvezdu, dacu ti malo. Sretna Veverica odma pocinje svoj posao ali Zvezdi nije bilo spasa. Ostala je bleda, na ivicama su mogli da se primete tragovi pukotina a nekadasnji dragulj poput stakla ravan postao je grbav, hrapav i izuljan. Kada je to video i Decak, povisio je glas i optuzio Vevericu da mu unistila izgled.
-Ti si kriva! Pokvarila si ga! Nisi ga cuvala! Neces dobiti nista od vecere!
-Zelela sam pomoci, nisam nista lose uradila. Veruj mi.
U tom trenutku Zvezda je prestala da svetli. Bila je poput blede igracke ciji se delovi lome i padaju na tlo. Napukla na dva dela rasula se u komade a Decak je nemo gledao u nju. Pokusavao je da sastavi Plavu Zvezdu, govorio je zelje iznova i iznova ali kamencici su stajali na vlaznoj travi pokisnoj od kise i nisu se sastavili, nikada.

Melodija iz magicne sume je nestala.
Sve je delovalo uvelo i tuzno.
Ni ptice nisu vise letele.
Cvetovi nisu igrali.
A vetar je postajao sve snazniji i snazniji.

Brzim koracima Decak je isao prema svojoj kuci. Tuzan zbog Zvezde sakrio se u svoju sobu. Razmisljajuci o svemu sto mu se dogodilo nije zacuo kucanje na prozoru. Uporan poziv napokon mu skrenuo paznju. Bio je to Cvet, isti onaj sto mu pokazao put do Plave Zvezde. Isti onaj sto se razlio u milion boja. Sada bio je siv i malen. Otvarajuci krila prozora, video je kisu. Mali Cvet ga posmatrao i tiho rekao:
-Izgubio si kamen moci. Vise se necemo videti. Putujemo u daleki Svemir. Tamo cemo stvarati novi Svet.
Ipak, Decak nije mogao pustiti Cvet da ode a da ga ne pita...
-Zasto? Sta sam uradio?
-Eh, Prince. Razlozi su brojni ali ja cu ti reci.

Kada si uzeo Zvezdu nazvao si je samo svojom, to se zove sebicnost.
Kada te Staro Stablo branilo od neprijatelja, ti si ga pretvorio u Bodljikavi Zbun. Nisi umeo da saslusas.
Kada si uklonio Beli oblak koji ti doneo svetlost dana, poverovao si u prvu pricu koju si cuo, bila je pogresna. To se zove izdaja. Uz prijatelja se ostaje i kada mu je tesko. Trebao si ga podrzati, saslusati.
Kada si gladnoj Veverici trazio da ocisti kamen, optuzio si je da ga ona unistila. To nije bilo tacno. Nisi ni pomislio da je to tvoja krivica. Nisi joj verovao. Vevericu nisi prihvatio kao prijatelja. Da bi joj pomogao trazio si uslugu za to.
Zato si izgubio kamen.

-Ali ja sam zeleo samo da se igram, da donosim vazne odluke, da pronadjem prave prijatelje. Iskreno ti kazem.
-U igri ne smes biti sebican. Kada donosis odluke ne bi trebao da zuris, jer stvari mozda nisu onakve kakve se tebi cine na prvi pogled. Kada trazis prijatelje losa procena moze skupo da te kosta. I kada ih pronadjes, izdaja moze sve razbiti sto si stekao. Ne smes biti sebican i misliti samo na sebe. Prijatelju bi trebao pomoci u teskim situacijama i biti uz njega kada mu tesko. Moras nauciti da ga saslusas. Verovati mu. Prihvatiti ga onakvim kakav jeste.
Razmisli o tome.

Mrak je pokrio ovaj neobican kraj. Decak je zeleo da promeni svet, ali nije znao da prvo treba poceti od sebe. Ovog puta to ce uciniti, samo...

Plava Zvezda nikada nece zasijati i obasjati mu put. Ona je ostala rasuta po zemlji... Njen stakleni trag vise se ne oslikava u reci, a tamne tragove oduvao je vetar, daleko, u neki novi Svet. Oblaci su nestali, vesela priroda je zaspala.
A Decak je ostao sam.

Cvete tudji sa tajnom korenja svojih
Sto rastes daleko ispod zvezdanog neba
I siris svoje latice sarenilu oko sebe.

Neprespavane noci sto tamnilom obavijate svetlost
Sni koji mastate u raskosu skoljke
Biseri plavi se smese nad beskrajnom putu.

Kristali beli sto klizite niz reku
Trag dodira i pecata tog
Urezanog u nestvarne dubine

Tvrdjavo planine bez puta
Snegovi koji se roje
Vetar je odneo u prah

Magija sveta i zlatne vile
Vise nisu oko nas.

Gde si leptiru moj
Kome sjajom obasjavas dan
I cuvas ga od zaborava?

Ceznjo moja
Dusa je zastala
Vecnost je obrisala
Srce je zaspalo u tvojim rukama.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Decembar 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30	31

• Sanjam da si opet tu
• Kad istekne vreme i krenem lagano
• Jos uvek cuju se koraci
• Mi sagradili smo most
• Ne bacaj lutku kroz prozor!
• On vise nikad nece doc'
• Zovi je imenom mojim
• Kopiranje
• Ostacu te zeljna
• Zver u meni...

• Generalna [28]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom