bajka

Peron X

maw | 28 Avgust, 2014 15:52

Da nije sudbina reka kroz koju plovimo pomislila bi da stoji dok sve prolazi pokraj nje. Velika kolona umornih ljudi, nestrpljivih pogleda, grubih pokreta, nemoci uzdaha... i ona sama je tu.

Stari spomenici, imena, uspomene i knjige proslosti ostaju iza nje, nije se iz zelje okrenula.
Prasina koja se uzdize sa tla, zamagljene kuce, zubor reke i samo jedno obicno nebo.
Ono isto gde god da si, ono koga vide svi, vole svi.
To je zivot, jednom sve, dodirnut trag, sacuvan na platnu bez slikara i cetke, kada se sama boja sarenila razlije, jednom... a onda sve stane dok je u mislima jedan lik, u usima prvi taktovi i nesto vise od toga.

Zvuci bez veze, nekako sada je prazno sve. Glasovi...

Volela je to sto mostovi spajaju ljude. Samo, sada se pita zasto ona nije umela napraviti jedan, do njega, bez kraja, bez cilja, krivih ulica, losih secanja, bez povratka. I ova priprema za put naizgled deluje prozivljena vec sto puta, mada nikad nije bila jaca od samog ulaska u voz. Ranije je isla pesice.

Sivi beton, razglas i dug zvizduk. Tezak hod, stepenica il‘ dve i manji stub kraj poderanog sedista, izlizanog od putnika, izmazanog od nemara, prljavog od dodira.
Ne ceka je niko, moze danima da prolazi kraj znakova, ispod tunela bez skripe kocnica. Karta nema rok trajanja, besplatna voznja i pecat kao preostali trag na papiru.
Ipak, jednom svemu dodje kraj.
Kada spustis stopalo i sidjes dole...
Kada osetis svez vazduh izmesan sa mirisom pokvarenog voza.
Kada ugledas rasirene ruke koje docekuju, sa osmehom...
Znaj, neko te ceka.

Taj neko nije on.
Pronadji nove staze.
Idemo dalje.
Nekad si mi bio sve, sada nisi vise nista.

Dugo je to nosila u sebi.