bajka

Ne mogu reci da si uspeo iako to sada zaista tako izgleda. Iako se zaista tako osecas znas da smo prevarili sudbinu.

Jos uvek mi igraju senke, dozivaju ti glas i svaki put progutam zelju za nama, za nas.

Ne mogu reci da bih sad nesto promenila, da pozelim da vratim vreme, tebe, da je bilo najlepse, da je moglo biti jos lepse... 

Nisam zakasnila na stanicu, nije me vreme pregazilo, jos uvek sam ista. Mozda sam postala cak i bolja. Znas, ostvarila sam neke zelje... ali ipak ostalo je nesto.

Nikad ti nisam rekla da sam nasla drugi put jer mi tvoj bio tezak. Na njemu je bila guzva a ja guzvu ne volim.

Mislila sam da znas.

Srescemo se...   

Ne mogu reci da nisam prosetela ulicama starog grada, otisla do parka ili sela na klupu kraj zgrade gde smo provodili sate. Jesam, ali nisam vise usla u onaj kafic...

Sinoc kada sam prolazila glavnom ulicom, mogla sam videti da jos uvek stoje nasi kaputi na stalku kraj stepenica. Kraj sanka je bio isti onaj konobar, pripremao je sok od narandze, vrteo je tacnu pokazivajuci na njega i smeskom me mamio da udjem.

  Nisam zedna! - sapucem.

Plava svetla krase ambijent, prelamaju se kroz staklo na zidu. Na prvi pogled nista se nije promenilo. I dalje se kroz tisinu mogu naslutiti glasovi.

Pogledi u tami...

Neko je tamo... 

U snovima, nebitno.

Ali tamo je... 

Ostavili smo tragove na mokrom podu od soka, ne secam se vise od kog ali prosuo se, case su se polomile... Secas se?

Nismo se vratili... Ali hocemo, jednom. Obecavam.

Ne mogu reci da nisi srecan, srecniji... Ne... Ali mogu reci da si deo moje srece ljubomorno sacuvao kao sto si cuvao nas i odneo da bih u tisini gledala tvoj lik, a nisam ti rekla da mozes! Oduvek si radio sve pogresno. 

Ne mogu reci da me se secas, uvek si bio los sa datumima. Nekako precutno sam preuzela to na sebe. Ti si uzeo moj blagi osmeh sa lica i preneo ga na sliku, vidim, znam...  A ja sam zguzvala secanje, tu, negde... izmedju nas. 

Znas... imam sve, kao i ti. Samo, ne znam zasto se svake godine u ovo vreme iskrade trenutak u kom mi nedostaje jedan minut onog jutra kada sam otisla, onaj vetar kojeg sam osetila.

Bila je zima.

Jos uvek pamtim nas poslednji zagrljaj. Osecam ga...

Jos uvek se svetlost na kucama preliva. Sa guma otpada sneg i u dodiru sa vodom stvara masu poput blata. Skripe kocnice, ulazimo u krivinu...

Hladno je... 

Oko nas sve tone u san, nepoznate ulice prolaze kraj nas... 

Sarene boje, zvuci gitare, ljudi zure, kupuju ukrase, negde se cuju sirene. Jednom recju, zivot. Moj, tvoj...

Trcim ka tebi i zelim da te zagrlim. Kofere ostavljam sa strane. Stan je daleko, pitam te koliko jos ima. Lazes me, tu je blizu...

A onda shvatim da si tu, ja opet ne bih ucinila nista... Prkosno i ponosno bih okrenula glavu, prekinula vezu, zalupila ti vrata ispred nosa i jos sto puta ako treba. Jer... zasluzio si!!! 

Da si tu kao nekada...

Daleko... negde igraju senke.
Nase su...

Sanjam da si opet tu.................

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu izvora adrese maw blog

U njihovom drustvu si mogao da osetis nesto vise od ljubavi, da vidis mnogo vise od razumevanja, da cujes previse smeha...

U njihovim ocima su se stvarale reci koje nikada nisu izgovorene.

U njihovim mislima su sanjali oblaci stvoreni samo za njih dvoje.

I njihove zelje su putovale u istom pravcu, tamo gde mesta za druge ne postoje, gde su granice jasno oznacene i isprave pazljivo sacuvane. Jednostavno, o njima nisi mogao puno toga da kazes jer su oni vec ispleli sve one niti koje se pletu godinama, da si ostajao nem svaki put kada bi ih drugi spomenuli.

A nama su vremenom poceli da previse lice na druge, na izgubljene ljude iz mase, na nezadovoljne ljubavne sluge. Mi nismo navikli da istu sliku drzimo mesecima na jednom zidu.

Ona nije bila svesna toga...

Ono sto oci ne vide dok magija plese tvoje korake...

Slutnja...

Znam da nisu zeleli da budu samo trag u proslosti... Ta mogucnost nije bila deo nijednog dana, niti noci provedene zajedno, sve do sada...

Znam koliko im svaka sekunda bila duga kada su razdvojeni, znam...

Znam koliko su se trudili da rese i najvece probleme koji su plutali u pokusaju da razore cvrste zidove oko njih.

Zato je tesko poverovati da su se tako lako ispod maske usunjali cudni likovi koje ni novi dan svojom svetloscu nije mogao sprati.

Crni od noci tame i dima.

Nepoznata magla u ocima koja se siri i kroz svaku novu sliku preliva svoje dodire...

Tudje dodire.

Nejasne uzdahe.

Proklete lazi.

Prve prevare.

A cinilo se da njihov brod nista ne moze okrenuti, ni talasi da ih ne mogu poljuljati, ni vetrovi razbesneti...

Osecaj trenutka kada krene lavina. Ni ne stizes da se odbranis, vec unapred znas da si izgubio.

Nemoc, bes koji obuzima tvoje telo jer znas da je izgubljeno oduzeto.

Pruzas ruke ali one ne pronalaze utehu.

Cuvas zagrljaj ali on ostaje prazan.

Samo glasovi iz senke jos su tu i vreme u tisini stvara novu stranicu.

Ugnjezde se razne misli i dok sakupljaju preostale tragove secanja, pokusavajuci da ih sto pre izbace, shvatas da ne ide.

Predugo je bio tu da bi tek tako nestao.

Cuvala si svet od sveta.

Zemlju od planeta.

Osecanja za njega.

A on je ipak izabrao nju...

I svet da se razdvoji i da pukne na delove.

I srce da stane i ugasi otkucaje.

I da secanje nestane u tisini...

Nedostajes...

"Samo gledaj u zvezde gore"...

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

Prolazim hodnicima tame. Svetlost se negde izgubila. Ocajno pokusavam da je pronadjem, ali zalazim u sve dublji mrak.

Kolona ljudi ulazi u tunel. Idem za njima. Svi se krecu mehanicki, poput talasa. Izgledaju kao biljke. Pocepana odeca koja visi na njima otkriva krvave ruke. Zelim da ih pitam kuda idu, ali se ne usudjujem.

Bez reci nastavljam dalje. Vrtimo se u krug. Ovde sam vec bio. Gde je izlaz?

U ogledalu je lik nepoznatog mladica. Oci su mu oronule i crvene. Suva koza deluje hrapavo. Upaljeni rubovi na krajevima usana stapaju se u bledu crtu. Neuredna kosa pada na ramena. On uporno pokusava da je sastavi u rep, ali ne uspeva u tome. Trese se. Glavobolja postaje sve jaca i jaca. I dok otkucaj srca ubrzava ritam, mladic uznemireno vice. Nerazumljive reci odjekuju. Bezvoljno lice ocajnika umorno leze na pod prljavog od blata. I niko ne obraca paznju na to.

U tunelu se i dalje svi krecu... Poput zombija, odlucnim koracima putuju u letu. Da li je ovo samo ruzan san, kosmar koji nestaje sa zorom?

Ulazim u prostoriju punu raznih likova. Sto u sredini je prekriven prahom. Uzimam cigaretu i povlacim dim. Muzika tresti. Crne senke mesaju se po zidu. Osecam snagu u sebi. Posezem za casom pica. Silovito udaram pesnicom o zid. Rusim stolicu. Svi skacu. Masemo glavom, oponasamo opasne tipove koje poznajemo. Kod njih imamo besplatnu kartu.

Oni su carevi - zvuk u tisini. Ne, oni su kraljevi - cuje se u daljini.

Osecaj je mocan dok uzimam iglu, ide u krug. Trazim venu. Nabubrene su. Gnojne upale nikako da se smire. Znojim se. Prilazi mi devojka, smeje se glasno. Hvatam je za ruku i stiskam svom snagom. Ona se spusta nize, povlaci mi poderanu nogavicu na gore, pronalazi venu i ubrzo zavrsava posao. Odlazimo u sobu, nismo sami. Tu su i drugi parovi oko nas. Skidamo odecu, ljubimo se, trazimo jedno drugo dodirom. Osecam vreo dah na mom vratu, neko nam se pridruzuje u ovoj igri.

Budim se ujutru. Pod je pun ljudi. Odjednom, hvata me panika. Dok posmatram poznato lice neobjasnjivi strah prolazi kroz mene. Plava kosa rasuta na jastuku... Skupljam hrabrost da je dodirnem, ali moja ruka prolazi kroz oronulo telo devojke. Njena glava pada na moje grudi. Grlim je. Kao da spava. Sanja nas. Neko bolje sutra. Suza nema...

Izlazim na ulicu, svi me cudno gledaju. Stavljam naocare da sakrijem podocnjake. Desava se ovo cesto. Prilazi mi neko. Bes starog prijatelja sikce iz pogleda. Pretnje ostaju urezane u mislima. Potreban mi novac, mnogo novca. Upadam u kucu, majka me ceka.

Ne mogu da je gledam! Necu da je slusam! Svaki put ista prica. Bacam je prema vratima, ona pada i place. Preturam po ladicama, dzepovima i kutijama sa police.
-Odlazi, ti za mene ne postojis!

Svaki put iste reci.

Dok rusim sve pred sobom ona me prati i vice, vice... Ljutnja izbija poput lavine.
-Sada, dosta je!

Uzima telefon. Okrece stari broj. Gubim kontrolu. Vid mi postaje zamagljen. Pretvaram se u zivotinju koja se bori za svoj plen. Uzimam noz, kapljice padaju, mrlje ostaju... Sa torbom odlazim van mesta. Vracam se u moj kraj. Misici mi se grce, zubi mi cvokocu. Zamuckujem i dajem pare za jos malo. Dupla doza struji u meni. Upadam u sve vecu tamu, a da ni sam ne znam zasto.

Svetlost reflektora obasjava grad... Trcim brze, jos dublje u tunel. Zelim da napustim sve. Ovde nikoga ne poznajem. Kuda me ova staza vodi? Jos jednom pokusavam da preskocim ogradu, ali mi ponestaje snage. Vazduh me gusi, zrak me izdaje. Vucem se po prasini, grebem po asfaltu, gusim se u sopstvenoj peni...

Vreme istice. Napokon, u toku noci skripa je prestala. Vise se nije vratila.

Zena, neurednog izgleda, nogom pomera mrsavi trag jednog zivota u stranu i prolazi. I dok bezivotno telo lezi, ona poznatim putem odlazi. Stikle se zabadaju u travu, vrata se otvaraju i ona ulazi.

Davno sam postao deo mase, deo onog sveta iz kojeg retko ko pronadje izlaz.

Svetlost mi smetala.

Mrak me privukao.

Zemlja me pokrila, mir sam pronasao.

I dalje se u tunelu tame cuju koraci.

More nesrecnih pogleda.

More hipnotisanih pokreta.

More tuznih sudbina.

More mladih dusa tiho nestaju, bez traga.

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

Slutim, menjas se... Nisi vise kao pre, nisam ni ja. Ne zoves me da mi prvoj javis neku vest, sada su drugi ljudi oko tebe, dovoljno novi, previse zanimljivi.

I ja sam nekako pronasla druge stvari... Zavolela ih. Naucio si me da uzivam u njima, naucio si me mnogo. Vise ne postavljam suvisna pitanja, ne trazim te u snovima, nemam potrebu za tobom, za nama.

Uvece, kada dodjes sve je isto. Ne trudimo se da to promenimo, nemamo zelju da jedno drugo pustimo u svoj novi svet. Sve je postalo navika. Iz navike me zoves ljubavi, iz navike me ljubis, iz navike se smejem ... A kada utonem u san znas... nista vise nije kao pre.

Ne znam kada smo postali stranci, tako daleki i nedostizni. Mozda je to sve nekako moralo da se desi. Previse smo se voleli, previse vremena proveli... u mastanju, u snovima, u potrazi za onim sto nam nedostajalo. Sada, sve to nestaje. Citav nas svet stopio se u dane, sate, minute, u iscekivanje... Odavno vec nemamo vremena za nas, sve je postalo vaznije. Ostala je rutina. Reci, dela, dodiri...

Previse se poznajemo. Znam kako dises, poznajem svaki tvoj uzdah, prepoznajem svako skriveno znacenje u tvojim recima. Znam sta volis, znam i kako. Koristimo to oboje. Umoran si od nas, verujem ti...

Ponekad, kada te posmatram, shvatam da tvoj lik u mojim ocima vise nije isti, vidim ti mane, oziljke, sve mi smeta, kao i tebi kod mene. Smeta ti kada kazem ono sto mislim, smeta ti moj naglasak, a nekad si ga voleo.

Smeta ti kada do kasno slusam muziku, kada obucem haljinu koju je nekada bila po tvom ukusu.

Smeta ti moje prisustvo, zvuk skripe poda dok prolazim hodnikom.

Nervira te kada nesto zaboravim, moji razgovori, ono - secas se kada smo... Ne secas se, ne zelis, i to vise nema onu draz. Znam... I meni je tako.

Kada dodjes kasno sa posla kao da ne primetis da sam tu, odlazis u sobu, kazes da si umoran, zelis da spavas, okrenes se na drugu stranu, a onda... setis se i spustis hladan poljubac na moje usne, zagrlim te u ime proslih dana...
U to ime na proslave idemo skupa, i niko ne zna... Dok delujemo kao divan par, dok nam drugi zavide na tome, mi savrseno igramo ulogu jednog tako savrsenog zivota, a daleko smo od toga. Daleko u mislima, samo bleda slika necega je izmedju nas.

Znam... Sve ce to proci. Jednom, samo cemo nastaviti svoj put. Daleko od tebe, daleko od mene...

I pitacemo se gde smo pogresili, sta smo propustili, zasto se nismo potrudili, nesto promenili.

I nova jutra ce doci, bices kraj druge.

Govorices joj isto sto i meni, jednom davno.

I ja cu biti sa nekim, jos uvek me strah da spavam sama.

I sve planove ispunices.

I nove noci provesces u strasti i zelji.

I sve ce biti kao pre, ali bez nas.

Ostali su pokloni, neispunjeni planovi, reci koje stoje medju nama i cekaju svoj trenutak.

Ostale su nase pesme da ih drugi nazovu svojima.

Ostale su one slatke reci, oni nadimci, oni dozivljaji.

Ostali smo zarobljeni u proslosti.

Nekada davno dodirnuli smo nebo.

Jednom, ostvarili smo snove.

Bili smo savrsen par, vreme nas je progutalo, a mi...

Mi smo ostali na nasim slikama nasmejani.

Na zajednickim snimcima zagrljeni.

Na starim mestima urezani.

U proslosti idealni.

To je sve sto je ostalo od nas.

A zeleli smo mnogo i sada shvatam u cemu smo najvise uspeli.

Mi...sagradili smo most.

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

Volim kada se igram.
Toma uvek ima svoj mir.
Zna jednu pesmicu, stalno je peva.
Setam.
Prija mi muzika ali ne znam odakle dolazi.
Odlazim do prozora i vracam se nazad.
Toma tacno zna gde je stao.
Ponavljam isti pokret, lagano se okrecem i idem u nazad, tako mogu dugo.
Toma ne zna gde je.
Kada mi neko stane na put samo ga zaobidjem, ne gledam ko je, idem svojim putem.
Ponekad me odvedu u jednu sobu. Tamo ne mogu da setam. Moram da sedim mirno, ipak ne brane mi da lupkam nogama o pod, ali kada ustanem i odem vrate me nazad. Dobijam kocke, ruka na ruci i nista vise.
Ne znam.
Udaram jednu o drugu, prekidaju me u tome.
I dalje lupkam nogama o pod. Ustajem i setam. Idem negde.

Njegov svet je u boji, samo on ga vidi. Mozes pokusati da razumes, ali neces uspeti.

Pitaj me, necu odgovoriti, ne pricam. I to nije osmeh sto vidis, to je grimasa, ja se ne smejem.
Setim se necega i cesto ponavljam, sve ponavljam.
Volim kada se klatim.
Ljut sam kada mi kvare igru, ona je samo moja.

Mozes da verujes u to da te vidi ali nikad neces biti siguran u to. On gleda kroz tebe, i njemu je tako dobro.

Kada nesto zelim, pokazacu ti. Uzimam te za ruku i vodim te.
Ne volim zvuk usisivaca, tada vristim.
Vristim nekad i bez razloga.
Ne volim strance, hocu da sam u svojoj sobi.

Oko njega postoji nevidljivi zid obavijen tisinom. Sve novo ga plasi. Treba mu vremena da se privikne na nova lica, na nove stvari.

Mozes postavljati mnogo pitanja i traziti odgovor na njih, ali nikada neces moci vratiti vreme.

Toma je zedan.
Pljeskam rukama.
Bez razloga stvaram osmeh.
Cujem jedan zvuk, tebi je tiho a meni suvise glasno, zatvaram oci.
Vristim.
Ne volim svetlo, rukama pokrivam usi.
Igram se sam, ali ne volim to.
Ipak, ne dam ti da mi pridjes.
Sve ima svoj redosled. Pazljivo slazem igracke, ceo dan.
Ne prekidaj me!
Vatra je oko mene, sedim u uglu sobe i ljuljam se.
Ne gledam te u oci.

Mozes pokusati da me zagrlis, ali ja odbijam kontakt. Ne mazi me, necu da me nosis!

Mislis da te odbija, ali on voli bliskost. I voli ista lica oko sebe. I tebe, mama. Samo ne zna kako to da pokaze.

Ista posuda za rucak, to cesto jedem. Lupam kasikom o tanjir. To stalno radim za stolom. Neumorno nesto radim.
Ne spavam.
Udaram se po glavi.
Neko mi prilazi, grizem ga. Ravnodusan sam na tudju bol.
Plasim se, mnogo se plasim.

Mozes ga zvati imenom ali on se nece odazvati.

Ipak... Mozda voli da crta, mozda ume sa 5 godina da rastavi sat i da ga sastavi bolje nego ti sa 30.

Mozda ume da izracuna nesto sto ti nikad ne bi.
Mozda...

A nekada je bio kao svako drugo dete, pricao je sa tobom, voleo je kada neko dodje u posetu, smejao se.
Onda je postao stran, tebi, drugima, svim ljudima.

Ponekad dok mu spremas uzinu mozes da cujes njegov glas. Iste reci, secas se... Jednom, davno to si mu rekla.

-Ne bacaj lutku kroz prozor!

Vrisak po ko zna koji put.

Zelis da ga poljubis, da nestane njegov strah.

Pozelis da ga pomilujes, da nestane njegov grc.

Prilazis mu da ga zagrlis, da mu ulijes osecaj sigurnosti.

...ali on ne reaguje... i nece, nikada vise.

Prema procenama u Evropi ima 5 miliona osoba sa autizmom, u Srbiji preko 1.200. Medjutim, taj broj je mnogo veci. 2.april- Dan osoba sa autizmom.

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

Zamisljen pogled odlutao je negde izmedju okvira njene sobe. Zimski prizor, suvo granje i put bez kraja... Video se tek po koji prolaznik koji je zurnim koracima brzo nestajao ka svom cilju. Dan se cinio tmurnim, bio je prazan, siv. Iz jedva vidljivih krovova kuca nazirali su se novogodisnji ukrasi, i te jelke. Imale su velike sijalice, tek u kasnu noc su se jasno videle. Znala je to, prolazila je tuda kada se vracala iz grada...

Sada nisu sjajile... Vetar ih ostrim pokretima samo ponekad zaljuljao. Njenu sobu ispunjenu cudnom tisinom samo je vatra krasila zvukom... gorela je, pucketala... ali njeno srce nije osecalo tu toplotu.

Ona je bila sama.

A samo pre dva dana bio je tu ON. Cinilo se da ce vecno trajati taj osecaj ispunjenosti, sigurnosti. Volela je da ga gleda... Bio je simpatican, sarmantan, ne lep... fizicki. Nije se uklapao ni u onu sliku sirokih ramena i misicavog tela o kojima je kao klinka mastala... Ipak, njoj je on bio poseban. Mladalacke crte lica od kada ga prvi put srela je zamenila po koja bora, miran pogled sada je delovao na sekunde ostar, a oci umorne, zabrinute... Eh, te oci... Jos uvek su pravile onu kosu crtu cakleci se, jos uvek... Toliko se promenio, razmisljala je. Jedina osoba koja je podrzavala u svim ludostima, koja se smejala njenim biserima, koja je umela snazno da je zagrli i zavrti. Cinilo joj se da sve zvezde vidi, smejali su se, okretalo se sve, drvece, kuce, ljudi...

Svaki susret je bio zeljno iscekivan. Umeli su oni i da se posvadjaju, retko ali kraj bi ipak bio pun smeha. Sve stvari, vazne i nebitne, ostajale su iza trenutka spajanja dva pogleda. Voleo je on nju... I njenu kracu cupavu plavu kosu i njeno eksperimentisanje sa bojama celog spektra i stare trenerke bez sjaja i jutra bez sminke. Ali, proslost je to... Buducnost... Mogla je stati u jednu dugu pricu... I trebala je, ali nije...

Zima ce biti jos dugo, sneg koji prekriva put imace jos prilike za to... Ove godine nece moci da ga zatrpa grudvama, vise nece kao deca praviti otiske u snegu, nece se ljutiti kada joj pokvasi lice, ne... Jer, javili su joj, pre sat, dva... valjda... Ne seca se... Prazan pogled i telefonska slusalica koja i dalje nije na mestu. Ne zeli da je vrati, da je dodirne... Tisina i zvuk vatre... Nije vise vazno ni sto je sto prepun kolaca i cokoladnih kolutica koje je sama pravila, prvi put... Obecala mu je.

Da, znala je da on ne kasni nikad, ali nadala se uprkos nemiru koji je gusio, uprkos tome sto mu telefon bio nedostupan, uprkos svom losem snu, sinoc. Sanjala je da se otrgnuo iz zagrljaja, pustio joj ruku, vuklo ga je, propadao je duboko, dublje. Vikala je. Dozivala ga. Ruke mu pruzala, izbezumljeno se okretala, molila za pomoc. Tunel mraka je bio jaci, promukao glas je utihnuo, cuo se samo sapat...

Probudila se mirna ali se osecala cudno. Imala je ovaj put i nesto vazno da mu kaze, bila je nestrpljiva... ali sudbina.

Svetiljke na putu su se upalile. Ustala je, povukla zavese, prekrila prozor i pogledala prema vratima. Snovi umeju biti tako lepi. U trenu kada se vrata otvaraju. Kada ga vidi... Nosi jelku i kese. Sa kaputa skida pahulje snega. Mokre cipele ostavljaju trag na skupocenom belom tepihu. Primecivajuci to nervozno ugrize usnu. Ona trci prema njemu, smeju se. Magla... Masta je to, rece sebi. To je samo zelja.

I zna, ona sada zna, ovog puta ima uspomenu na njega.

Zna da mora dalje, zna da mora da nastavi zivot.

Zna da nema vremena da razmislja da li je tesko, jer to se mora zarad novog osmeha, zarad novih ostvarenja...

Zna ona sve to, ali on...

On vise nikad nece doc‘.

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

One noci kada ti njen lik useta u san, kada ti se kroz secanje vrate polja jorgovana i ona duga staza sto vodi u pogresnom smeru...

Kada ti se u mislima usunjaju senke uz lagani takt stare pesme...

Kada ti kroz kozu prostruji jeza povetarca letnje tame, cuces sapat...
jednu pricu, davno zapisanu na stranicama starog dnevnika izgubljenog u plamenu vatre...
Vestim recima ispisano delo cija vrednost je samo u ocima pisca.
Posmatraci su odavno zalutali u neke svoje tunele srece.
I glavni junaci su izbrisani, zamenjeni.

Rasirila se svetlost pupoljka i stvorila krake koje vise ni sila sudbine ne moze spojiti.
Previse su daleko.
Likom podsecaju jedni na druge, samo ih mesec brizljivo skriva, obavija plastom.

Te noci kada cujes trubace, kada cvetovi razliju svoje boje ugledaces maglu u ocima njenim, dobro poznati osmeh i pokret rukom.

Pssst...

Ugledaces kucu kraj reke okicenu raskosom i sjajem.

Cuces zvuke klimavo spojenih vagona i skripu kocnica kada rampa pocne da se spusta.

Sjaj u ocima prolaznika je pazljivo odabran u moru azurnom.
Osmeh je posetio lice devojke.
I svet se spojio u jedno.
I dusa se prelila u okean.
Samo srce je ostalo isto...

Te noci san ce ti doci i razoriti mir u tebi.

Sevace gromovi.

Nebo ce se otvoriti.

Kisa ce preliti veliki grad.

Poplavice iskru u oku koju gajis i nikada vise nece nestati...

Skupice se razorena kula, grede ce se podici, prozori ce se otvoriti.
Sunce ce obasjati, vetar ce utihnuti i pogledi ce se dotaci.
Razbijena slika ce se pokrenuti i ona ce pruziti korak prema tebi.

Ostaces nem dok posmatras valove proslog vremena sve dok se u sneg ne pretvori.

Ostaces zatecen dok se smeh ori i svojom snagom pomera planine a vecni lanci brdovitog predela ce ostati netaknuti.

Te noci ces sve razumeti, sta samo mogli a necemo imati... Do tada je zovi imenom mojim...

Zabranjeno kopiranje bez saglasnosti autora ili uz napomenu Izvor: maw.blog.rs

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Januar 2014					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30	31

• Sanjam da si opet tu
• Kad istekne vreme i krenem lagano
• Jos uvek cuju se koraci
• Mi sagradili smo most
• Ne bacaj lutku kroz prozor!
• On vise nikad nece doc'
• Zovi je imenom mojim
• Kopiranje
• Ostacu te zeljna
• Zver u meni...

• Generalna [28]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom